Gary Bramil Art Exhibit

Usudio Usudio sam se da radim u gradu prepunom silueta nekadašnjih ljudi Usudio sam se da volim jer, nikako da odolim rečima što vrište Usudio  pa presudio za ulicu zalepio,  možda sam odlepio?  Usudio sam se ljubav da pružim i tako se odužim odbačenim lutkama Usudio sam se jer znam sam sebi da priznam, da ginem, da se u nebo vinem vokabularom andjela Usudio sam se da hodam klizavim putem gde stopala moja jesu skije na skakaonici Usudio sam se u sopstvenom salonu da snimam o balonu što puknuti znade Usudio  pa presudio za ulicu zalepio,  možda sam odlepio?  Usudio sam se ljubav da pružim i tako se odužim odbačenim lutkama Usudio sam se da dišem, pesme pišem,  u gradu koga se i Vilina Reka stidi.  Gary Bramil 15/12/25.

Oblacima Okupan 'Poštovani, primalac nije na navedenoj adresi... ...Ako želite, vaše pismo možete preuzeti u pošti na Margeru... ...Poštovani, rok za preuzimanje je pet radnih dana, u protivnom - vaše pismo završava u smeću!' U smeću? E, pa neću! Moje srce u crnu vreću? Neću! Neću! 'Poštovani, znate kako to funkcioniše, bili ste naš uposlenik!' Zar da vratim prazno srce sebi? Zar to cenu ima? 'Poštovani, ima! Ta usluga će vas stajati dinara trista' Tri plavuše vrede sve te reči moje?! 'Vi ne morate podići!' Zar se odvići? 'Molimo vas, napravite mesta, ima puno ljudi iza vas!' E, tu je spas! Nova reka ljudi čudnih ćudi, poput srca sa prebivalištem u duši mojoj! 'Tu vam mi ne možemo pomoći, nažalost, poštovani' Znam, no, nove reči tkam, i u sebi kukam, u tišini zborim da li i dalje da se borim?! 'Molimo vas, preuzmite vašu povratnicu' Vala, hoću čak i noću, snivam san: Nisam jadan no, sam gladan jednog dodira ~ što eksplodira! Jedna...

Lep dan za šetnju Četvrtak, tek drugi u decembru Sunce je uplašilo mraz i jutarnji minus Lep dan za šetnju Kraj Nišave, u VIP loži Pivce seje note dok ljubav njegova radja stihove glasom slavuja Dok jurim zrake saborci sa ulice neumornim repom mi ukazuju čast A, ja, tako zdrav, preusmerim pozdrav lepim damama što u kaputima plešu Lep dan za šetnju i osmeh Uprkos hladovini kraj kućice na izmaku me sačeka Miki, drug iz komšiluka Vitamin D obradova obraze koji bez stida pokloniše jedinice obližnjoj kući Ništavila U širokom luku sunce zgromi tamu obnevidelu od silnih novčanica na računu Lep dan za plažu Nišave gde ne važe ni prijave, ni taksa uzaludno plaćena poslednjim kešom Dan je prelep za šetnju u gradu koji izumire, uzaludne kulture bogate nekulture Do sledećeg četvrtka moje kućice biti neće, no, to me ne sprečava da uživam u pesmi... ...ptica sa keja i ljubavi Jelena što gitarom probudi moje ploče i zagreje stripove u gradu nepismenih kreatura Aleluja, stiže oluja što sunce ugasiti n...

Svoj Ožiljci mi  pesme kroje ~  sav taj osmeh  rane moje Gde ja zastah ti obidji  jer već snevaš snove svoje U meni se reči bore,  traže sunce i lavore Gde bi moje noge spile,  sve ljubavi nekad mile U zaborav one hrle,  dremale su nekad u me' Novi korak život ište,  oči pesmom sada vrište Plave kose grudi nose,  ne daj na se' noge bose Od ljubavi ništa nema,  otišla je ta dilema Rodila se ona nije,  samo laži provalije Hvala Bogu,  sa grbače jedna sišla, daleko je otišla Sada ne dam srce drugoj,  ni mrvicu tela svoga Zašto dati dušu onoj što za novac svoj breg deli?  Pa, ta se veseli mome dnu,  tom mom snu što vapi za suncem Sponzor je na drugoj adresi.  Dovidjenja.  Prijatno.  P. S.  U vremenu fukara i šljokara privilegija je biti sam i svoj. Gary Bramil 9/12/25.   

Pismo Aleksi Zaboravio.  Zaboravio si mene.  Zaboravio si moje vene, i mene.  Zaboravio si krv tvoju,  ulicu moju što ti u blizini pleše, i na minusu Zaboravio.  Zaboravio si osmeh, krasio je lice tvoje kada god bi ugledao mene Zaboravio si život što ti ga podarih i sebe udavih poezijom kletom,  tom brzinom petom Zaboravio si nogu što te učiti  da hodaš znade, zaboravio si nade da kad ostarim bićeš tu, kraj mene Ni u snu pomislio nisam,  iako prisan ja sam otpisan silno operisan,  ali živ, betonom  hodim Zaboravio sam tvoj glas, oko moje, krvi moja sveta,  dodaj mi svetla oteraj oblake! Sluh me napušta ali ne i duh koji vrišti jer ga tišti da ti bitan nisam I dok pismo pišem ubrzano dišem a, ruke mi se tresu o, hvala nebesu što te upoznah jer tad doznah da živeti vredi.  Hvala ti.  Ljubim te, pesmo moja.  Tata.  Gary Bramil 7/12/25.

Promaja u decembru Oh, kako se  približila mom rebru jedna Maja u decembru Oh, nije ni izustila, ona meni se cela prepustila Maja u decembru Dušu mi je zalila, nije se ni žalila ~ taj večno nasmejani mladež Njene ruke milovati znaše,  dok plutali smo dušekom ka nebu Oh, taj jezik kako ljubit'  znade,  pa se dade igru vodit' i zavodit'  mene stalno Sve do  kraja samog,  od avgusta  do decembra moja beše Maja Kraj nje je cvetao život tokom jeseni duge,  tu, kraj pruge,  na Margeru Volela je svoga Geru!  A, onda,  usred posta pronašla je novog gosta Tad se svrši pesma jedna,  sad je Maja drugom čedna Kraj Margera o tom piše jedan Gera ~ zato tiše!  Probudićete ljubav staru čija slika album krasi...  ...obraze nakvasi dok novi voz starom prugom hodi... Kraj Margera.  Gary Bramil 5/12/25.