Kada sivilo oboji glas...
Ugledao sam čoveka na ulici kako drži ruku svog sina, od nekih 15 godina. Držao je ruku njegovu poput pravog i jedinog oca, mališan je ponavljao Tata, Tata, Tata, Tata, Tata... Zvuk je parao prljavu ulicu a gomila ispred trafike nije uslišila molbu već umornog roditelja da kupi sok svom sinu preko reda.. Tata se trudio, gomila je odbila... Tata, Tata, Tata je osetio sram, mada bez razloga, to je krv njegova, svakako. To je ponos, to je smisao života. To je srećica, valjda kapira to. Pognuo je glavu i ubrzanim korakom sjurio niz ulicu, sa rukom svoje ljubavi jedine. Pa, Tata, gde žuriš? Čega se stidiš, bre? Svaki jauk, svaka reč krvi tvoje znači minut više života tvog! Zar ne? Gde juriš, Tata?
Zašto moliš bezosećajnu bagru? Kakav podsmeh otera tvoj dah i glas, na tren i nerazumljiv? Vrednost života je u rukama tvojim, znaš li to? Svaki žulj na stopalima, svaka rana na grudima vredela je! Ti živiš dok diše tvoje bolesno dete!
Nije on odabrao bolest, no to zlo ne bira!
Servira pakost i napada slabe! Napada mene a i tebe, jer duša nam vri na ovoj jebanoj vetrometini sa smetlištom u okolišu, sa polomljenim klupama i porazbijenim licima, bez duše i grama mozga!
Ne daj se, Tata! Ne daj se! Dok god čuješ tu najlepšu reč, ti plivaj, kopaj beton, sadi maštu! Samo se ne daj! Dobićeš osmeh sa krilima, dobićeš zlato što sja više od zla! Samo se ne daj, i čuvaj tu sreću, čuvaj to lice što iznedri mama, što iznedri ljubav. Sivi grad je na trenutak zasijao u punom svetlu, uprkos vetru i pečatiranoj stoci! Tata, Tata! Nestali su iza ugla, iza Irskog, a ja se pitam koliko dugo ne čuh tu reč meni izgovorenu?!
Gary Bramil 3/4/24.
Коментари
Постави коментар