Gary Bramil Art Exhibit

Jašta! Dobar dan, kako je, junače? O, komšija, dobar dan, držimo se A,jel'? Aha, nekako. Vi, kako ste? Ja? Starački, kako drugačije I to što kažete, komšija Nego, htedoh te pitati nešto... Izvolite, komšija Daklem! Pratiš li ti filmove? Muziku? Da, i jedno i drugo, komšija Pa...Kako ti se čine ovi današnji? Nikako, komšija, bez emocija, napravljeni shodno narodu bez empatije... Jao, da! Lepo si to sročio, mladiću! Da, hvala komšija A...Muzika? Nešto nerazumno... Da, da, čak je i ona ekstremnija imala dušu za razliku od ovih veštačkih glasova.... Uh, da. Mladiću, sećam se tvog nastupa pre nekih 20 godina, ako se ne varam, na prvom i najboljem Čupinom Memorijalu... Tako je, komšija ...Mada, ni tebe tada ništa nisam razumeo hahahaha Ni ja sebe, komšija ..ali, videla se iskrenost u tome što radiš, to moram da ti priznam! Tačno tako, komšija, ona je i dalje tu, sveprisutna Tada si, sećam se, imao kosu i nešto mlatarao glavom hahaha U skladu sa ritmom same pesme, komšija. I sada tresem a...

Tata iz paralelne dimenzije Zarad čega  graditi nova  sećanja i život? Zar dopustiti  da neka nova,  važna al' lažna,  takodje, poruši  dom i um? Zar im je to  svrha postojanja?  Zadovoljstvo? Zar opet živeti  u finansiranoj laži? Zakrpi pa šutiraj  do iznemoglosti? Zar ja da klonem  jer verujem?  Zar to? Zar da prospem krv  na uzavrelom pločniku  i preživim dok me  dom čeka pakao? Zar da suzim lice  zbog nevernice? Sebi da naškodim  dok mi ožiljci krase čelo? Zar to?  Ja da verujem?  U šta?  Ljubav je laž!  Žena je laž! Život je laž! Zar ja da  pišem strofe  ljušturi bez emocija? Zar još jedna da mi uništi moje dete u sebi  dok me noću budi 'Tata!' iz paralelne  dimenzije? Gary Bramil 27/8

Zagrljaj Da li ste ga videli? Zalutao je! Da li ste ga doživeli? Nestao je! Bio je topao, od srca srcu.... Bio je! Da li ste ga imali? Ispario je! Da li ste znali koliko zlatan je? Redak! Da možda nije kod vas? Da se ne uguši! Razumete? Setite se.... možda je projurio kraj vas, bez da znate! Možda je šmugnuo... bez reči... Znate to? Moguće je! Poput vetra, prozuji i haos napravi! Znate, nikada ne skita sam! Obično se poneka reč zalepi tu... Obična reč koja znači: Podrška. Reč utehe, ohrabrenja... Ma, obična slova a tako jaka! Da li ste se setili sada? Sve sam vam objasnio! Ne sećate se? Ni opisa? Hmmmm... Možda je u vama? Šta mislite? Hmmmm... Moguće? Onda me vi lažete! Krijete a znate!? Zašto? Iz kojih pobuda? Zar zagrljaj? Hmmmm... Znate dobro koji, znate dobro kakav! Zaboravili ste? Ma, ne zezajte me! Zagrljaj je tu, samo vi ne! Kada ste poslednji put zagrlili nekog i pružili mu podršku za bitke koje bije? Hm. Gary Bramil 28/8

Nemušta bajka (Nema te romantike više, ništa sem nadrndanih ljuštura) ...nestašica osmeha, iskrenih, od srca, koji su znali da zagreju stopala dok je miris kestena dopirao do mojih ploča Nema tih rukavica koje mogu zagrejati dlanove poput sjaja u očima na uličnom minusu dok mraz i hladan vetar plešu ulicom Pobede i poraza Nema ni onih osmeha uz grejano vino kod Kajle, i prelepe usne koje mame sreću Nema ni žena kao nekada, skockane da ti pamet stane, da poludiš, tlo pod nogama izgubiš dok vazduh ljubiš putem kojim ona diše Pa zastaneš kraj Vilinog Grada jer ti leptir glodje stomak, al' onako, slatko, najsladje ti preformuliše smisao života I dok ti se javljaju poznanici, koje srećeš svakog dana četvrt veka, ti zamisliš sebe kraj nje, što ti ulepša dan i veče, potpuno nesvesna čarolije, svojim hodom, svojim stavom, svojom dušom koju cedi vreme i godine... A, ona, poput vina, tako fina... balerina na asfaltu koja ignoriše labuda sa Nišave, koja niveliše bez izgovorenih reči život uli...

Andjeo što osvetli nebo Tamu probi svetlost duše čim se približi jedan andjeo k' meni Duge ruke poput krila odavale su sjaj uprkos mraku Šminka nije potrebna bila no, andjeo  belih krila, umor prekri, na čas Energija što blista milovala je obraze moje i osmeh iznedrila na licu mom Možda sam jedini ugledao andjela u mraku, pomislih, dok sam štipao  telo svoje, neprimetno Nadah se osmehu njenom, kad otera mrak i neprekidnu dreku sa stolica obližnjih Mučila me reč dok je zvuk slobodnog džeza parao oblake Ukočena stopala prašinu sa livade upijaju pa šalu  sa mnom zbijaju Crvenog andjela sa druge planete neko drugi ote, tada znao sam da me sočiva varaju Jedan bljesak svetlosti, u mraku, izazvao je munje u mom stomaku U sekundi  stolica prazna osta jer andjeo ruku dade svome čedu, koga čuva Brže, jače, bolje,  odagna strah usamljenog strelca, kome koleno kleca na pomisao  andjela u mraku Angelus qui illuminat caelum. Gary Bramil 19/8

V Jesi li obezbedio? Šta, ljubavi? Kako šta, pobogu? Znaš ti da počinje škola za dve nedelje? Naravno, medice, bez brige Kako bez brige? Tvoje kćeri polaze u peti razred a ti im još knjige nisi obezbedio.... Tako je. Bruka. Jeste bruka! Sve on 'lako ćemo, opušteno'.... Dokle čoveče tako?! Rekoh ti već... Slušaj ti mrcino! Moram na posao sada, prošla mi je pauza, obezbedi knjige! Deal, my love Ma, kakav deal te spopao!? Uostalom, dolaze ti kćeri kasnije, ti vidi kako ćeš... Razumem! Odoh! ...... Yo, tata! Yo, princezice moje! Šta ima? Majka nam je rekla... ...znam, srce moje, znam šta vam je rekla.... I? Šta 'i', ljubavi? Tata! Jesi li uspeo da obezbediš knjige za nas dve? Naravno, Aurora i Ina, ko kaže da Taja nije obezbedio? Mama... Mama? Uh, ženska posla Sreća moja pa su mi princeze pametne, na oca svog... ...tako je Tajo! No, lepe smo na majku, zar ne? Apsolutno, krv nije voda, Aurora, ljubavi moja. Ina, ti? Slažeš se sa sestrom? Ćale, bliznakinje smo, to znaš. Tak...

Podla lepota Tvoj mrki pogled probio je moju bubnu opnu dok je išla meni omiljena stvar Ispraznila si mi bateriju na telefonu kada si prošla, tako nadrkana, pored mene Isisala si procente litijuma svojim hodom pa sad zevaš kog' da ustreliš, ti, energetska veštice Nonšalantno si pomakla pertlu koja drži brus, očigledno željna nove doze dopune Tvoje crne rupe pokupiše prašinu i otpatke sa ulice koja smrdi i bez tvog orgazma, uživo Kome god ljubimci moji upute, jasno i glasno, reči tebi nerazumljive već tada znam da si umišljena ološkinja, zrela za hospitalizaciju Bela košulja će krasiti osmeh do ušiju dok ti ne prišiju još koju dozu vitamina koju tvoja biljka upija, do iznemoglosti, sve u inat tvojoj podlosti i pokvarenom srcu što kuca na silu Zaspi sama, ofucana, moju pesmu tebi ne dam! Gary Bramil 13/8