Nemušta bajka

(Nema te romantike više,

ništa sem nadrndanih ljuštura)

...nestašica osmeha,

iskrenih, od srca,

koji su znali da

zagreju stopala

dok je miris kestena

dopirao do mojih ploča

Nema tih rukavica

koje mogu zagrejati

dlanove poput sjaja

u očima na uličnom minusu

dok mraz i hladan vetar

plešu ulicom

Pobede i poraza

Nema ni onih osmeha

uz grejano vino kod Kajle,

i prelepe usne koje mame sreću

Nema ni žena kao nekada,

skockane da ti pamet stane,

da poludiš, tlo pod nogama izgubiš

dok vazduh ljubiš putem kojim ona diše

Pa zastaneš kraj Vilinog Grada

jer ti leptir glodje stomak,

al' onako, slatko, najsladje

ti preformuliše smisao života

I dok ti se javljaju poznanici,

koje srećeš svakog dana četvrt veka,

ti zamisliš sebe kraj nje,

što ti ulepša dan i veče,

potpuno nesvesna

čarolije, svojim hodom,

svojim stavom, svojom dušom

koju cedi vreme i godine...

A, ona, poput vina, tako fina...

balerina na asfaltu koja ignoriše

labuda sa Nišave, koja niveliše

bez izgovorenih reči život ulice

koja jeste pozornica s' više lica

I prodji opet i opet i opet,

ne govori ništa,

samo prodji putem

kojim jezdiš svojom ladjom,

ne govori ništa, nikada,

jer, dok god ideš putem svojim

znaću da si dobro

Diši u Ništavilu.

Gary Bramil 23/8