Pesma bolest utiša 

Opet razmišljam

da otputujem tamo

gde svi izbegavaju

Razmišljam da 

napustim pakao na 

zemlji i odem zauvek

Ponovo mislim

na plažu u raju,

van ove dimenzije

Razmišljam jer je

porota donela presudu:

'Nemaš dozvolu da živiš!'

Porota je obrazložila:

'Ovde ne možeš lečiti dušu,

ona je naša!'

Ta sol na ranu

začini misli da srce pomisli:

Ovo nije moj dom!

Odbijanje pomoći

podstaklo je ideju odlaska

Ali...

Kako dobiti kartu za raj

praznog novčanika?

Svoje reči unovčio nisam!

Svoje pesme otpevao nisam!

Bi li bi me primili na crno?

Da pokušam šverc duše moje?

Hm

A, šta ako je ta plaža ogradjena?

Kakav je to raj? Da li je kraj?

Opet razmišljam 

da otputujem, negde, daleko

A...

Da li sam na vreme

rekao svima da ih volim?

Možda nisam, možda jesam,

zaboravljam, u sekundi...

I tako...

Razmišljam na glas,

preko pesama mojih,

tražeći pomoć tamo

gde ona ne stanuje

Dok porota mene krivi,

hrabar nisam a ni prisan

da uskočim i silom skočim

u zemlje dubinu, tu hladovinu

što bi mogla raj biti, u mraku

Razmišljam mnogo,

ne štedeći reči, jer ~

to mi samo i osta:

Moja duša prosta što

pesmom bolest utiša.

Gary Bramil 12/2/25.