Reč Besmrtna

Pred ponorom
visi reč koja boli,
na ivici noga
rana puna, krvari

Jedan korak
doneo bi tišinu,
koja vrišti

Ukus gorak
maštu lomi,
namerno

Bezbroj ožiljaka
ne zaceli uzdah,
no, gnušanje stvori

Reč već lebdi,
krila bez, njoj se
sudi van ročišta

Probudjena narav
posta paravan
iznudjenih grešaka

Reč je gradila
strofu pesme
što lek posta

Sada je dosta,
ta lomača prosta!

Čitav život
ivica drži, sav lom
i slalom strofa
zastave bele

Kada predaja
opcija postade,
reč umiri dušu
njoj je lakše
da u zaboravu živi

Uprkos jačini,
reč je u manjini,
na ivici što
suština jeste:

Reč se uvaži
pred publikom
koja nju ne poznaje,
svaku vrlinu i manu

Probudjena reč
nema osta,
na ivici što
zaletište posta

Jedan put koji
ne razume svako,
sem privilegovanih
što u životu ostaviše:

Reč Besmrtnu

Gary Bramil 12/2/25.

*Posvećeno Branku Miljkoviću
(Niš, 29. 01. 1934. – Zagreb, 12. 2. 1961.)