Postojim

Da li postojim JA?

Samo jedna zebra do zološkog vrta...

Da li se sećaš?

Učio sam da hodam uz tebe,

puzili smo zajedno

hladnih ruku,

i sa tikovima i plikovima

Da li postojim Ja?

Da li postojiš Ti?

Da li stojiš i razmisliš?

Moje dosadne reči nevoljno si slušao,

tvoja ljubav je nestala,

moje srce je abortirano,

moja vena je amputirana

Zašto sam, uopšte, i hodao?

Da bih se prodao, kraj stuba?

Da bi moja glava luda skrenula sa puta?

Kucaš ali u grču! Pucaš!

Da li postojim ja i dalje u tvom snu?

Da li me sanjaš nakon zlodela mojih?

Nakon odela prljavih i znojavih?

Zašto ne postojim za tebe?

Nekada te uspavljivao u ćebe...

A sada ti kriješ obraz koji briješ...

I zemljom me pokri moj dobri čoveče...

Ja se pokojnih ne odričem kao ti živog, 

a tako ne savršenog Oca, koji zvoca

Za tebe ne postojim, jer...

kao da me se sramiš...pa dramiš,

jer, eto, dijagnoza koja smeta, te ometa

A ja je odabrah, da se jedem u sebi...

i kao vazduh vrištim i u sebi tištim,

dok patim i derem se naglas kako 

da vratim se u život tvoj dok ne prodje moj

Teškom greškom sam proglašen živim.

Gary Bramil 25/1/23.