Gary Bramil Art Exhibit

Šaptaj Ni za lek! Normalne! Koja ne vara! Koja ne laže! Zar se mnogo traži? Ponekad se jedna normalna probudi u pesmi mojoj Dodje mi u noć, šapatom me probudi i nasmeje Mojim rečima me rasani, pevušeći najmilijim glasom: Gerasime, tu sam, volim te, takvog! Voliš li ti mene? Zavisi, promislih! Moje pesme  volim samo ja! Zar nisam  pesma tvoja ja? Hahaha! Čudnog li šaptaja! Moja pesma ne laže, ne vara! Ali! Pesma  tvoja ja sam! Kako da ne! Što me budiš  ako jesi? Da te poljubim,  budalo! Ti, mene?  More marš,  bludnice! Gerasimeeee! Ljubaviiiii! Čibe, ološkinjo! Marš kod sponzora! Nisam takva,  veruj mi! Vala jesi!  Poput ostalih! Propalih! Nisam! Zašto mi  ne veruješ? Zato! Marš, fukaro! Normalna nisi! To može biti samo pesma moja! To ti nisi! Nisi! Briši! Hahaha! Nisi nromalan! Sreća, pa ti si! Brzo na posao! Sada ti je smena! Ja sam ljubav,  Gerasime! Vala, jesi! Onome ko plati! Zato: Marš, bludnice! Marš sa moje ulice! I, ne svrać...

TATOO NE PRIPADA Iznenadio me osmeh tvoje tetovaže dok si plesala pločnikom Gledale me oči sa ledja tvojih koje su krasile polovinu tvoje ličnosti Plavi pramenovi su odavali sigurnost lepote u farmericama retro i ~ eto: Donirala si pozitivu mada toga svesna bila nisi Donirala si trenutak pažnje pogledom ispod obrva I, ne, ne bi bila prva no možda poslednja u području zahvaćenim ratom emocija bez stida Ti jesi bombica koja raketira srca, svesno ih dovodeći u opasnost Tvoj hod je rikošet gelera što na obližnjoj zgradi ucrta trag Nekom je tvoj osmeh veoma drag, a, meni jeste baš ulepšao dan, znaš? Pogrešna adresa označila je kraj, svršetak predigre što ne donese ljubav TATOO NE PRIPADA. Gary Bramil 15/6/25.  

Phoenix Naissus Jer kroz smrti ja bejah živ! Sa dna tad videh bolje sve te nevolje Jer, kroz smrti oči progledaše, obrazi zas'jaše, uglanca se čast Jer, kroz smrti ja bejah živ! Pa prodisah nahranivši sinuse što mi čelo more Jer, kroz smrti duša se znala napiti, zaplesati, dok infuzija  rasani arterije Jer kroz smrti noge probudih, za korak bliže izobilju reči Kroz tunel mračan spalih šibicu dok dno blizu bejaše Kroz smrti se malo majaše, dok ne sretoh kočijaše što sve znaše Greh je, kažu, biti živ a mrtav, bar za nekog ko ne haje Zar u smrti život nasta'? Zar u mraku tama presta? Ne beše mesta zauzela nevesta, neka, fleka, neka što ne sačeka Gde ćeš smrti?! Zašto bežiš? Zar se meni u lice keziš? Zašto bežiš, zar se kaješ što ne znadeš moj život da ukradeš? Što se smeješ? Zar ne žanješ plod sa polja? Tebi duša  uvek godi! Tudja! Jel'? Nakon smrti ja se rodih  i slobodi vratih, sa razlogom Uskrsnuće! Gary Bramil 14/6/25.  

Ime Moje Što Je: Tata Ja, ustvari, bih mogao i da umrem jer čuh najlepšu reč upućenu meni: Tata Ja, ustvari, bih mogao i da živim, još, jer čuh bezbroj puta lažno: Volim te Ja, ustvari, bih mogao i da otpevam neku novu strofu strogu: Man' te se! Vi ljudi lažni, svima važni tako vlažni! Ja, ustvari, bih mogao i da opsujem, primitivno na svo to  pitomo  Ništavilo No, neću! Podneću udarce sve dok ne odem u sne, odmoran Mada, ustvari, bih mogao i da se borim dok ne izgorim na betonu jer me drži budnim ime moje što je: Tata. Gary Bramil 13/6/25.  

  Trubadur sa užarenog pločnika Trubadura sa ulice nijedna neće, njegove emocije svaka baca u smeće Čudno je to cveće, taj pupoljak setni što zna njega kleti kada na pločnik sleti Trubadur svoje note kiti, rečima ih filuje, dok nemi glas boluje jer niko da joj pridje Ona baš zaobidje, kao da se srami pa drami, jer poznaje trubadura sa ulice Ne, nisu to udice, on ne peca taj ribnjak prepun zlata sa očima boje blata, iz inata Tu njegove note plesati ne znaju, tu ni reči dobro ne stoje, a znaju da kroje Osmeh na licu trubadura, i ulicu ukrase pozitivnim sjajem ribnjaka što svima daje Trubadur ne haje, no, naprotiv on i dalje pliva, sve do cilja Van močvare, gde utvare i na dnevnu svetlost krv piju, nit' se kriju Trubadur je pesma koju miluje vetar, u čijim očima duša bdi noćima Trubadur sa ulice ne menja ploču, drži se poreza, nakon tački i zareza Trubadur tad prodiše, u goste mu stigle reči koje bi da zapiše i te note uz koje on pleše Sam, najbolje, jer, za šta će mu ženski vokal bez...

Tu Stanuje Osmeh! Dodje tako smeh, svrati, redovno se nadje usred kradje emocija Onda zaplivam u močvari prljavštine kojom moj grad odiše Osmeh se ugnezdi dok me oči javnih službi vrebaju jer ne daju smisao Strana reč onostranih persona sa cenom na čelu, jure asfaltom vrelim i minusom debelim Tad' stvore zimnicu u obrazima, poplave od stida koga i ne poznaju no sve znaju A, meni osmeh leči tetovaže prirode, to su one crte posne što mi telo štite Dok se oni uspehom tudjim kite, te glave site užurbanim korakom gaze cveće a i proleće Tu ne doleće ljubav, tu stanuje zima u srcu kamenom i tim pramenom prazninu s'kriše Osmeh je dremao, neke reči i pesmu spremao, dok se ne probudi novu notu izrodi Tu, kraj Vile, oči se setile krvi što jeste poslednji i prvi smisao koji nisam otpisao ni dok sam pisao To je osmeh! On tera podsmeh dežurnih a patronažnih sestara i tupih šestara Pozitivna plovidba u zemlji bez kormila, tu, gde korito uguši Vilu, tu, baš, tu stanuje osmeh Tako zalepljen za ...