Kristina

Večiti osmeh

devojčice sa kaldrme

krasio je u početku

nadu sa nebesa

Uprkos ustezanju

obratila si pažnju

na muziku moju

a, ja videh haljinu

andjela, na prvi pogled

U tvojim obrazima

vrila je krv, vrela,

dok je prćasti nosić

namirisao žrtvu

Dok je moja duša

na sigurnom bila,

trudila si se iz 

žila petnih da ostvariš

plan i uništiš plen

Tvoje kandže su 

svetlucale u mraku

dok su oči mirovale

umirivši zlo što u

njima ne spava, no hrče

S'obzirom da nisam

od juče a ni od prekjuče,

primetih na vreme

da me zlo ka dnu vuče

Moje vene postaše stene,

stvoriše tišinu meni

preko potrebnu,

zaćuta i srce, bejaše mu jasno

Da to takvo prvoklasno

stvorenje nesreću sa sobom

nosi, da na ulici poput

Kristine pokosi jer na

duši već ih toliko nosi

Pa automatizmu

na vreme zgrabih pojas

u toj vožnji bez smisla,

onda iskočih na beton

dok se ljubav survala...

...u pakao.

Goodbye Kristina.

Gary Bramil 3/6/25.