Gary Bramil Art Exhibit

U tišini livade Jedan mrav, neobičan, ugledao je livadu, zelenu Oči mu zasijaše! Poželeo je da cela livada bude njegova Da bi ostvario svoju želju, potražio je pomoć, i to kakvu! Vrativši se u svoju rupu, drao se, na sav glas: Nudim posao! Nudim posao! Većina običnih mrava je potrčala: Kakav posao? Kakav posao? Specijalan, samo za vas! Odgovorio bi taj neobični Otkrio sam livadu, zelenu, i to znam samo ja! Mogu vas povesti! Zagrmeo bi on, jako! Oni vredni, ignorisali su ga Ali! Oni lenji, čekali su zapovest, naoštrivši svoja čula! Idemo! Idemo! U glas povikaše! Idemo! Odmah! Neobičan stade na čelo kolone, usput pevajući pesmu, od radosti Složno oni koračaše gazeći sve pred sobom! Na putu ka livadi, oni obični se sklanjaše, ne želeći da se zamere Tu bejaše majki i očeva mravića malih Zanemeše, ugledavši silu! Livada je moja, povika neobični, uklonite se svi, vi, loši i neposlušni! Livada je moja! Neki starosedeoci napustiše livadu, strahujući pred silom Neobični zaseše na tron okružen s...

Tamo Tamo gde osmeh miluje obraze Tamo gde namrštene borave u ludnici Tamo. Radost života gde nije greota, ni nju sramota skuvati za ljubav Tamo. Gde lokne mene bude, na jastuku, bez jutarnjeg kreštanja bludnica iz Ništavila Tamo. Bez nadmudrivanja kada bludnica srpska promeni pol i nanese bol, srećna Baš tamo. Gde zagrljaj vredi, a ne uflekana spermom čast jeftinog mesa, nabubrelog jezika veštica večito pokvarenih Da! Da! Tamo! Preko velike vode do zaslužene slobode, bez uništenih prikolica sa Niških ulica, bljak! Voda jeste život, ali, ne na asfaltu trećerazrednih  prostakuša Marš! Izgubile ste vrednost glumeći čednost, tu zakrpljena vagina kiselinu pljuje Bljak! To je sumrak, tu caruje mrak, jedna tarifa što čelo krasi Preko velike vode  do zaslužene slobode. Što dalje od  poremećenih kreatura što sebe zovu ženama... ...bez funkcije,  bez smisla života,  tu nijedna ne radja no kiseonik krade Tamo svoje kosti dajem, ovde bi mi skrnavili grob i napravili smetli...

Retka Vrsta: Dama Jedne pege posetile su mrak močvare, osvetlevši tamu Ništavila Jedne oči zasjaše sa bine, usred haljine te dame fine Čime zaslužih da vidim tog bajnog slavuja, što glasom andjela me probudi iz kome? Njena ridja kosa, stopala bosa, ustreliše srce, na javi! I tad blesnu svetlost! I pojavi se život! Prikaza se nada, tu, sada! I, iznenada! Andjeo mi naglas šapne: Život je život! Živi ga! Sada! Inače! Pakao! Život je život! Koračam ka snu i niškom dnu, sa njom u mislima što kraj mene i moje duše spava O, živote! O, Dona! Ti jesi primadona što u mom srcu bdi, zauvek! O, poljubim ti pegice, ridjokosa loknice! Za laku noć, u ponoć, zato upomoć! Osetih ljubav! Ti jesi ono što u Ništavilu ne stanuje... .. retka vrsta dame, što izumiru ili čame same. Gary Bramil 26/7/25.  

Licemer Bog je na strani bogatih Silom oduzeti životi uplakane dece roditelja spaljenih Bog je ispunio kvotu! Obezbedivši miran san najgorem soju, nagradio je gamad Bog čuva bogate! Podario je snagu pendreku što buduće mame čini sterilnim Bog ne voli decu! Dopunio je šaržer blagoslovenoj eliti koja mrzi mladost što uopšte misli Bog je oličenje zla! Neostvarivši se kao otac on jeste poklopac što skriva zločince nakon zlodela njihovih Bog je saučesnik! Visivši na krstu prokleo je decu, prokleo je pamet, prokleo je život Bog jeste bolestan, do srži, od mržnje, jer ne brani slabe no ubire plod za  bogom dane bogate Bog je jahač zla! On kopitom svoje stado unizi, on se ne ponizi jer krije lice svoje Bog je licemer! Pun pohlepe! Bog kažnjava decu jer, roditelji njihovi širiše reč, slaviše  slavu iskrenog srca Bog je na strani bogatih, zla rogatih, on njihovoj deci raj podari, zdravlje udeli On mladosti ne prašta kada ih  ponese mašta, da žive u slobodi, da se ljubav rodi Bog st...

Kapric Vetar, toliko čekan, rasuo je suze, Niškom kaldrmom Kristalno čiste, poletele su ka ostrvu, kišovitom Mrzeo sam elitu, oduvek, tako licemernu, kako ubire plod, nestretnika No, ovaj Princ je frenkfencija koja se znala ugnezditi u duši Znala je plivati i ohrabrivati me, mene, onako umornog, zaglavljenog u besmislu Taj ludi voz, nije ignorisao, za razliku od mnogih, lažnih, moje čekanje na stanici prilika i neprilika Znao sam zaspati uz taj glas, meni pojmiv i potpuno zaploviti barkom, ka mesecu, sam, samcit I dalje sam sanjar! Večiti! Uprkos Ništavilu! A, ustvari, jedan sasvim običan čovek u neobičnom društvu energetskih vampira, željih krvi A, Princ? Prvi! Jedini što mi suze ote! Kraj starog groblja snivam sne, uz note... ...Princa, iz kaprica, što svoj bejaše! [Vreme je za promene!] Gary Bramil 22/7/25.