U tišini livade

Jedan mrav,

neobičan,

ugledao je

livadu, zelenu

Oči mu zasijaše!

Poželeo je

da cela livada

bude njegova

Da bi ostvario

svoju želju,

potražio je

pomoć, i to

kakvu!

Vrativši se

u svoju rupu,

drao se,

na sav glas:

Nudim posao!

Nudim posao!

Većina običnih

mrava je potrčala:

Kakav posao?

Kakav posao?

Specijalan,

samo za vas!

Odgovorio bi

taj neobični

Otkrio sam

livadu, zelenu,

i to znam

samo ja!

Mogu vas

povesti!

Zagrmeo

bi on, jako!

Oni vredni,

ignorisali

su ga

Ali!

Oni lenji,

čekali su

zapovest,

naoštrivši

svoja čula!

Idemo!

Idemo!

U glas

povikaše!

Idemo!

Odmah!

Neobičan

stade na

čelo kolone,

usput pevajući

pesmu, od

radosti

Složno

oni koračaše

gazeći sve

pred sobom!

Na putu

ka livadi,

oni obični

se sklanjaše,

ne želeći

da se zamere

Tu bejaše

majki i očeva

mravića malih

Zanemeše,

ugledavši silu!

Livada je

moja, povika

neobični,

uklonite se

svi, vi, loši

i neposlušni!

Livada je

moja!

Neki

starosedeoci

napustiše

livadu,

strahujući

pred silom

Neobični

zaseše na

tron okružen

sebi ravnima,

bar donekle,

ubedio ih je

u to!

Livada je

idealna!

Raskopaćemo

je, zatrubi on!

Uklonite vredne,

nisu nam potrebni!

Obični poslušaše

a učeni pobegoše!

Ne videše vajdu...

Neobični

postade

specifični,

u tišini livade

koja zaćuta.

Gary Bramil 29/7/25.