Autor

Otac mog školskog druga mi je ponudio ideju. Prodaja njegovih rukotvorina. 

I to na mestu na kojem sam ranijih godina donosio stripove za užinu i kasete kod Gorana.

Komšiluk sam poznavao od ranije.

Posni djevreci su išli dobro tu, u blizini.

Zoki je bio jedinstven za ovaj kraj, ovde. 

Prodavajuci njih sam izgubio tremu da budem samo turista na plocniku moje pešacke zone. 

Navikle noge na ringlu.

Koliko god sam se trudio i maštao da pobegnem - od sebe, ipak, nisam mogao

Niti od plocnika. I od ljudi. Ne. To je moje dvorište. Moje izvorište hleba. 

Moja radionica emocija i frustracija.

Polovinu života... Vec. Toliko melodija,

toliko osmeha, suza na vetru. Toliko koraka i oblaka. 

Srecom pa niko ne broji putice mojih vena, te obeležene mape do uspeha i blaga. 

A blaga je rec 'optimista'... 

Toliko dekada, bez prekida i rada. Toliko premazanih lica, utihnulih sijalica. 

U mraku. U meraku. 

U otvorenoj kuci gde je dnevna soba poprište nauke i obuke neobucenih pamtomima i golonoge mladosti, 

bez radosti i sa puno pakosti.

Da li me se stide, što sam to? Moguce.

Zna da bude vruce i bez goruce teme i izbora koji ne postoji. Sve sem crvenog znoja i urbane sredine. 

Plakata: u boji za uspeh i crno-belih za put i kartu u jednom pravcu. Sve to staje u rancu. 

I muka se zaboravi. Toliko vremena i ožiljaka bezimenih. Dana kratkih i noci bez sna sa željom u novu pobedu.

Sa gipsanim vampirima u odeljku bez vazduha, sa ogrlicama i brojanicama sa pijaca, funkcionisao sam u pravcu 

ulice bez saobracaja. I putujem i dalje. Na istoj adresi se desi i poneko cudo. Ludo.

I visoko i snažnije od mene. I pametnije. Van ovog perona. Van gladnih ociju.

Uci da bude covek a vec sve to zna. U sebi. Moja najlepša i pesma života.

Greota je biti ljut. A ja tako lud, godinama plivam u jednom smeru. Van kazaljke i sata. 

Van bilo kakvog sprata. U prizemlju. Tako blizu dnu. Vodim se podzemnom vodom koja me silno grli.

I neda. Neda. Toliko se stolova promenilo a i zemljinih polova u toj polovnoj šaci i jada i smrada.

Celoga života slušam 'Kog' boli kurac za tvoje pesme i tvoj rad'... 

Slušam i koracam na kiši, bez kose i bez štapa i kanapa. 

Sažaljenje ne tražim mada režim što ne dobih kucicu za knjige i manje brige. Molio i želeo. 

Na betonu bar. Sada je moja ideja njihova korist. Za novu godinu i moj mejl njima je otvorio vrata za ponekog brata. 

Da ga ušuškaju kada operu pare. Da ih suši kod Kalce, Sremca i Cape. 

Kupicu kucu makar samo za jednu noc i prespavao pre puta. E ta ruta je san.

I toliko dana bez elena kraj malih ekrana iz kafica. I lažnih strofa namrštenih profa bez faktura i frizura. 

E ta glazura glanca ulicu pobede i poraza. Zaraza.

Predrasude hrane gladnu sujetu u izlog što bulji. 

A niko ponosan da bude na ulicnog prodavca pametnih reci. Niko. 

Vecno zaobilaženje stvorilo je kružni tok kulturnih dešavanja bez moje uloge. 

I onda sam rešio da je režiram sam. Da je iskomponujem i nafilujem najlepšu boju glasa vecitog deteta sa periferije.

Prirodnog cuda gde nije samo glava luda vec i trzaj nekontrolisan u manjini i divljini. 

Moj život je natprirodna katastrofa gde svaki mišic ulogu ima. I kada je plima i oseka kada sece trag.

Stid je oterao vecinu drugara. Stid. Sramota ih je što me poznaju. Pa okrecu glavu. 

Sakriju oci i užurbano hode. Ne iz razonode. Njih bode moj pogled jasan i glasan. 

Pitanje je da li ulicar može biti castan i pošten, pisac i autor.