Sunce je Osmeh

Te subote
knjige su spavale
jedne kraj drugih
Povremeno bi ih
vetar probudio
I okrenuo na
drugu stranu
Sunce bi im
davalo osmeh
Sunce bi im
davalo želju,
da ipak završe
u nečijim rukama,
zagrljeni
Vetar bi i dalje
listao telo i sadržaj,
brisao im suze,
jer garaža prokišnjava
Čak bi im i prve komšike - ploče
redovno dobacivale da je njima lakše
Tako su ušuškane,
da vetar nema prodju
A ni ruke ih ne glodju
Samo sunce
osmeh im udeli,
pa ih očito
rasani na pločniku
hladnom,
beton je to
i stara staza toliko utabana
A sunce je ekstaza,
život što buja,
osmeh što leči,
kada miluje korice
kao obraze,
obrazovane energije
Sunce skupi
sva slova u jednu mapu,
jednoj bajci
ka prirodi,
majci