Celog života
patim za bratom
pa sam
razmišljao vratom
Da ga upregnem
i vinem u visine
Samo, falila mi greda
još od petog
razreda
Da presudim
ali nikako
da se usudim
Htedoh da visim
i prekratim muke
jer, falile mi te ruke
i reči podrške
bez zadrške
Fali ta krv sveta
što kipi
godinama
što vri hodnicima
koji rastu
Što stvaraju krastu
na srcu
I gde je to lice
što me izbegava
čitavog života?!
Gde su te vilice
što rečima kidaju
svaku nadu
i sedu bradu
koja se svesno udalji
na nedostupnoj distanci
da se slučajno ne sretnu oči
i srce iskoči...
Patim za bratom
Jer, jedino mi on osta
od roditelja svetih
što se sjediniše sa zemljom