Chapter IV

Mašta zna da izrodi svašta kod siromašnih, ali neveštih sanjalica. Pa, kao udica strmoglavo kida deo po deo. Truneći na pešačkom podneblju  redovno sam odlazio u sumrak pravog dvorišta. Kao Ferdinand. Mirisao i opipao drvo što radja iznova. Padao kao istrošen list na vetru. I dopuštao da me gaze. Usred zaraze.
Nevešto sam se sakrivao iza stuba ideje što izrodi. Skrivao i suze iza jeftinih naočara. Tako redovno sam prao sočiva u očima prerano ostarelog starca. Punog udaraca bez odgovora.
Neki me inat terao da ustanem. I svanem. Toliko rano da probudim i ptice na Starom Groblju.
I pustim glas u pesmi iz srca, meni jedino razumljivoj.
Prepoznao sam adrenalin, ne čitajući upustvo. Mučilo me nešto drugo, ostavljajući posledice meni lično ne pojmive. I taj let od Danilovgrada do Bergizela...Dug toliko godina, svetlosnih i mračnih...Let u nepoznato sa poznatim koracima i stanicama usput.
Toliko kratkih besmislica od betonskih povlastica u kamenoj Gori do mermernih stepenica početnog zaletišta. Od djubrišta do izvorišta i zelenog raja, ukočenog, na prvi pogled...Mada, put je dug. Bukvalno.
I digitalna knjiga zabeleženih misli. I ti zamisli komentar lud i trud u besplatnom nebu i webu...Skrojenog tako da slučajno spoji nespojivi trenutak. Koji traje i daje. Trenutak svetla u izgubljenoj divljini, bez smernice. Bez putokaza i cilja. Uzaludni koraci u sopstvenoj palanci, izrodili su lažni cilj...Jedino dostižujući plačljivom kremu modernog groba. Bez stida i vida. Slepa i jednosmerna ulica, dok ne propadne vilica. Kričući i krijući nedostatak samopouzdanja, verovao sam u lepo ali slepo. Brusio sam ravno stopalo na oštroj kaldrmi.