Chapter X

(Džaba pakao kad' nam raj upropasti...)

Zdrava konkurencija ne postoji u nezdravoj sredini...Smetlištu...

Kao po kazni, okružen otpadom...

Propadamo svi, ne samo ja, znate to?

Istorija ne prašta, koliko god je pisali, uprljani našom krvlju, pobednici.

U odelima, maskama sakrivaju modre i odrane obraze. Pa gaze li, gaze!

Suocen sa pogledima energetskih vampira, plivam u blatu, lagano.

Plutam ispružen u mreži djubrišta što vrišti. I tišti. Ubija emocije. 

Te cicije bez ljuske. Smrdljive, ljudske štetocine.

I cine! Sa osmehom. I darom. Da grizu kosti. Nema ko da im oprosti taj prosti lavež. 

Gde je davež? Gde je sunce u dolini oblaka? 

I srce se osuši u ovoj suši. Pa otpadne. Pobegne iz unakaženog tela. 

Place dok skace! Cvili!

A ideje radja. I trud. Svud.

Da li su uzaludni otkucaji na ovoh lajni?

Podrška kruta! Pumpa na suvo uplakanu krv..

A crv jede. I prede. I gmiže. Dole, niže.

Pa se kuva u prokljucaloj vodi...

I izrodi ove reci dok se ne ispreci novi treptaj. 

I pukne kapilar u oku zbog ovoga što vidi. Suzama lecim. I placem.

U sebi. U tebi. Kako to baš da se rodim na opusteloj njivi koja ne radja više?

I sada klijam. U špajzu. U mraku.