Chapter XII

Ne osećam bol već 20 godina! Ništa! Ama, baš, NIŠta! I posle poletanja i sletanja u Danilovgradu, telo je bezbedno. Otporan sam na bol. Ni sam ne znam kako. Kao, tu je, kao, vidi se. Hm. MBG je to! Otporan na vetar i na pakao. Jeste, dosta sam plakao kada sam se prizemio tog marta '99. Jeste.
No, i pre googla sam oguglao. Čudno?
Moguće! A, bilo je itekako vruće. Možda jer je Jadran u blizini. Ko zna.
Vodnik Mučalica je baš mučenica, jedna. Ali, Jovan i Hasa su ljudine bili.
Nadam se i sada. Uprkos praznim hangarima, ostavljen sam sa puškom kraj istih, mada čistih. Znalo se da stiže iz Avijana pošiljka. Znalo i čekalo.
U mraku. Samo par dana nakon snega. Koji dugo nije obilazio taj kraj. Bio je raj.
Ali ne i kraj. Za mene. Ne. Samo novi početak. Plakali su moji. Tražili ime poginulog. Strepeli. Oba deteta van doma. Daleko. Tu preko. Baš daleko.
I sada kada mi kaže neko - Lako je tebi - Naravno, u pravu je. Ja sam puzao dok su 4 pale  ja sam video Stajićevo telo, na mestu mom. Ja. Vi ne. Ali to, na kraju, bitno i nije.
Samo suza lije i strah kad zapeva lišće u mraku. I dan danas. Ali, dobro mi je.
Ostao sam tu. Na nogama. Kakvim takvim. Ali tu. Kraj vas. I nakon leta i nakon tekstova i testova iz VMC Podgorica. Tu sam. Mozak ko zna gde. Telo je tu. Hoda, dobro je. Kuca. I ne truje ali čuje. I sada, stvarno, ne osećam bol. Ništa. Samo sanjam čudan san. Da opet ležim na travi. Na mom poligonu puzim. Kao unuk. Da zajedno prohodamo. Zauvek.