Chapter XVI

Sveće nema a ni sreće...
Tako je blizu, par ulica preko, bezbroj planina daleko. Uz brdo, bez lifta.
Koračam ka osami da se družim sa tišinom. Ni prašine nema. Nije odolela mom plesu u tami kraj kosina...I, toliko nedorečenih priča na maternjem jeziku sa ocem...
Tih trenutaka sreće u mračnoj zori pre sunca, zborio je otac. Naštinu me učio veštinom borbe bez kraja. Do kraja.
Do sjaja u zemlji. Tog bračnog kreveta gde je jorgan trava...a crv jabuka.
I ta moja odlika namrštene stene je predrasuda pre suda i porote.
Važile su presudne reči samo onih čija krv sam. Čija koža sam. Čija kost sam.
I sam za stolom ja ne sečem kolač.
Ne. To vino je prosuto odavno. Ka dnu.
Na izgaženom blatu koje je utaban put ka dušama drugih, meni nepoznatih silueta na banjskom vetru.
Na toj padini bez vinograda. Bez loze i bez koze. Bez strelca. Bez ovna.
I tanjir prazan hranio je dušu mladjanog buntovnika, kraj reke tamo neke...
Sada u betonu živim na plafonu.
Kraj bistrih ljudi mene budi misao jeftinog kauča i plača kada je falilo kolača.
Ne slavskog, nego gabrovačkog.
Savršeno delo ruka gde žito radja!
I Oca Rtnja koji tutnja mojim venama pa mi diriguje nogama da uvek nanovo ustanem...I borim se. I zborim sve njegove reči na jeziku maternjem.