Srce znojavo

Kada me zatvori zlo
ne dodirnem bas dno
grebem i jedem
kožu izakanu odavno
istetoviram tajnu mapu
i put bez kraja do raja
što dalje od ovog pakla
Isteruje me ološ
rodjen kraj mora
a gora je zloba
tog mucavog štirka
što razdvoji rasu
i masu treznih
bez njene kaše
kojom truje
svako srpče
Kojom kazni
svaki korak,
zbog nje je gorak!
Svaka lista
koju ona kroji
mi znoji srce
kao da plače
i beži iz tela
Ne, duša nije uvela
već trpi i crpi
svaku kap
nedosanjanog sna
minijaturne kobile
iz kolibe kraj stena,
te slane vode
żedj što ne uteši
i obraze modri
kada reši da satre
narod koji njen nije
usled boranije
lice zla što krije.