Svetionik

Zaboravio sam selo, ali samo na papiru
Zeleno je moje i dalje, u srcu!
Neogradjeno je moje! I orah i šljiva i reka kraj tudje, napuštene kuće
Bez živog tela ali zaglavljene duše
Gde proklija koren, zauvek!
Tu gde je vatra mene uspavljivala i reč roditelja. Tu gde sada prašina guta.
Moja je rečica koja teče. Njome hodah kao malo dete. Nekada pitka mi je čistila telo od zlih i alavih!
Selo je preselo mrmotu koju umota čokoladu u aliminijum otrovni.
I zatvori vrata za brata. I poneki vikend van betona i niskog plafona.
Bez traga na ključu gde jeste moj dnk.
I neka. Neka blato greje prostor bez svetla. Neka paučina prokleta obmota gnezdo kao srce balavih u duši.
Neka i poruši. Ali sliku neće!
Do crne vreće moja srce zaboraviti neće - mali sokak i ukus gorak bez mojih tvoraca i mirotvoraca. Kraj duše!
Moje selo je Rtanj sveti - odatle njihov plamen ljubavi svetli! Moj svetionik.