Telom daleko

a duhom...
popreko
me pogledaš
pa mi predaš
svoju štafetu mladosti
O, radosti, radosti
nedaj te mladosti
da diše toliko
daleko
od moje vene,
što zri
Pustiš glas
i obrok mi uplatiš,
i patiš
i brineš,
ulica kad zataji
i ne umesi pogaču
Lagano me stižeš
dok ja stojim u mestu,
bez nade,
bez lavande
gde štakori sijaju
i većini prijaju
Dobrovoljno ukopan,
na asfaltu gde žvaka
lepi djon,
maše ti srcem
prosca sa promaje,
osedeli džukac,
kraj kante,
i tudje odaje
Tebi stihove deli
i uvek me razveseli
i sopstvenu maglu
mi otera tvoja potera
i oštar glas
koji brine za nas
A, ja, dišem
što više da te upišem
u dnevniku svog srca
što za sve nas kuca
I ponovo se rodim
kada sa tobom hodim
I svaki novo rodjeni dan
kraj tebe je - rodjendan!
A, mi, smo
pobednici!