U horoskopu sam Jesen

Vecno urezana karikatura

krasi tablu uništene škole

kojom koracah

starim ocevim cipelama

na casu fizickog

Bejah ismevan

prostim recima

tadašnje elite

omiljene Ivanki,

koja se svojski trudila

da mrzim detinjstvo

da mrzim septembar

da zavolim kraj juna

Da volim iskop kanala sa ocem

A ne knjigu

Da zavolim cišcenje zgrada sa majkom

A ne knjigu

I...

Sada imam brigu!

Voleo sam roditelje

A tek sada zavoleo knjigu

U deceniji petoj!

Bruka!

A muka me naterala da se

muzikom bavim,

mada se ona bavila mnome

Toliko o tome...

Od knjige živim

Ali ne od pisanja

To ne cita niko

To ne sluša niko

I zašto bi?

Na vreme su citali

Zašto bi sada?

Kada, jednostavno,

i vremena nema

Kada i mladost se osuši

kao list i poleti

U smrt

U horoskopu sam Jesen

Mada je nisam voleo

kao mlad i sada,

ovako star

a srednjih godina,

ja sam list na lipi

koji škripi

i svoju krv davi

bespotrebnim recima

ukovitljenog ulicnog suvenira

sa srcem što vibrira,

ocima oca, telom starca

koji ne razume svoju krv,

mozgom decaka iz Miljkovic Branka,

betonskim nogama koje vole jesen

Neko jedva ceka

da budem obešen

Na stubu tom...

A ja rešen

Da,

ovako po prirodi zanesen,

pogrešno podešen

i odgojen u

kuci bez korita,

da plutam nekom...

Gabrovackom Rekom

O, recice,

Bogorodice!