Djavo u liku andjela

Znao sam da kada se razbolim, napustićeš me. 

Zašto si me digla iz mrtvih poljupcem dvanaeste?

Da bi mi kovčeg sada bio teži?

Da se ne obrukaš i to da kuvala jesi?

Bio sam kost i koža a sada sam vazduh.

Sada sam leptir sa starog groblja koji bira cvet i mesto. 

Ko će me kremirati sada? Obećala si i da se nikada nećemo rastati. Nikada!

Voli te tvoja lujka, govorila si. Stalno.

A ja: Svima sam rekao koliko te volim. Pa i tebi. 

Širio sam ruke na lednjima i grbi. A sada me srce svrbi. 

Odustaje. Staje. A i moj jezik je bio nemušt.

I oprosti za sav novac. Sada rovac neka mi zemlju spremi. 

Nemoj se trošiti više.

Ali samo jedno: Zašto me živog sahrani?

Zašto me nahrani pa me sahrani?

Ruka u ruci. Nekada. Znala si da imam problema sa zdravljem. 

Znala si. A zašto si potpisala i urnisala brak? Sada mrak.

Ni svetla u tunelu. Samo muk. Ni jauk.

Samo tren koji nestade zauvek. A ja disao. A ja se trudio.

Kazes da patis za njim i za 70 dana veze....

Dok jesi bila u braku...

A nasih 3949?

Da sam barem spomenik platio. Sam. 

Ovako: Ostaće samo trag na webu i nebu. Virtualnom.

Ostaće čudna reč i oštar glas mališana sa periferije i reke, gabrovačke neke.

Vreme smrti odlagano 11 godina. 

Tu je.

Djavo u liku andjela.