Virgo

Deset godina
sam se radovao
aprilu,
mom suncu i
ruci tvojoj
Sada nepoznat
oblak
i ukus gorak
Zaboraviće Nišava
na šetnje naše,
dok zelena trava
prekriva plastiku
kraj usamljene klupe,
bez urezanih imena
Zaboraviće Čair
predvečerne korake udvoje
Bubanj će plakati
kao i uvek
za bosa stopala
njena
Tvrdjava i Planinarski
smiriće prašinu
izgubljenog leptira
Nišvile će potražiti
ruku i stražariti
kraj ulaza na štandu
tražeći šaku koja visi
na Bavarskom ramenu
Palilulsko veče
zaboraviće miris sarme
u šarenoj šerpi Metalca
Kosina Rasadnika
postaće ledina,
sa vetrom i promajom
u duši što ptice sa
Starog Groblja
otera i grane osuši
Izgubile su glas,
jer zajedno ne vide nas
Samo senku čoveka
ubrzanog hoda
kako usamljeno juri
ka Pobedinoj
nešto da proda
i sedne sam kod
Nikole u Virgo.