Afazija ~ Brisanje

Više puta u skoro tri decenije rada na ulici, Teri je sklanjan, nekada silom i uz pomoć pendreka. Koliko god bio pošten i van svakog kalupa, Teri nije odustajao. Rado bi prozborio koju reč sa komunalnim otpadom ali on, jednostavno, nije dao na sebe. Nikada! Kolko god novčanik bio prazan ili pak pun, Teri je sebi, nakon toliko godina, sazidao jednu nevidljivu kancelariju, poput najsavremenijih ofisa menadžera i dizajnera, s'tim što je ovde drug bila promaja i jak vetar, povremeno.  

Dugo je ta zamišljena i po svoj prilici, puna pozitivne energije i šale, funkcionisala, do nezvaničnog rešenja za rušenje.  

Samim tim i sknavljenje živog spomenika jednog tako upornog i vrednog radnika, kao što je Teri. Bez ikakvih ponuda i novih solucija, Teri će i zvanično postati beskućnik, hteo ne hteo. Zidovi su srušeni i sve te slike i lica koja su prodefilovala tu, pašće u zaborav i tu završiti, u obližnoj kanti. Svaka korica i svaki osmeh, nameran ili nenameran, nekog prelepog andjela, što znade ulepšati dan i biti poput pupoljka na suncu, završiće u kanti. Svaku reč i svaku strofu, odneće promaja uz reku, ka obližnjem logoru, u zaborav. 

Neka će lica svoj put završiti u Ćele Kuli, a neka druga, možda i radosnija, i prkosnija, u komšiluku jedne druge kule, tik uz groblje, staro. Neke će pesme zauvek ostati nezavršene na stubu, poput umrlice a neke su tu običnom olovkom unešene pa i isprošene. Ostaće praznina i prašina onih kojih nema. Onih što su krasili i bojili ulicu svojom duhovitošću i muzikom preminule kaldrme. Bez posmrtnog marša,  korakom nečujnim i ne vrednim divljenja, odlaze u zaborav, čistog obraza i bez sendviča u praznim cegerima sa nevidljivim obrokom iz, isto tako, nevidljive, na oko, kreativne radionice. 

Neka vlada očaj, neka vlada lažni sjaj, uzdignuta čela, radnička klasa ne odlazi u raj. 

Gary Bramil

13/01/2024.