V

Vama ne smeta kiša?

Ne, ali vetar, da. Navika je čudo...

Navika? To postoji?

Da, itekako, pogotovo ružna...

Ružna? Kada ste vi u pitanju ~ Tužna!

Moglo bi se reći...

Da! Zašto ste klonuli?

Zašto? Pitanje nad pitanjima...

Pa, zašto ste pognuli glavu i gledate u mokar pločnik?

Razmišljam nešto... Zar nemam prava?

Prava?

Hm. Delujete kao da je to misaona imenica za vas! Koje pravo?

Dobro ste to zaključili, nikakvo...

Nikakvo, da, bez prava na reč...

Reč? Hm. To je tek nebuloza...

Kakva nebuloza?

Jednostavna! Da li bi ste mi verovali ako bih vam rekao da nemam prava na svoju krv?

Krv?

Da, krv! Svoju!

Znate kako, ako sam vas dobro shvatio:
Vaš pogled prati kapljice kiše dok nestaju nakon sudara sa betonom i gde svaki deo odleti u drugu stranu...

Moglo bi se reći...

Zar vas ta metafora baca u očaj i kida misli?

Kida...

Zašto dopuštate to?

Zato što je moje srce u blizini, tu kuca, u komšiluku...

I to vas deprimira uz svo ovo sivilo i oblake?

.... i pere mi obraze i briše blato sa cokula...

Šelijevih?

Da...To je nebitno, ali sada su ko nove, ovako mokre...A, obraz...

Šta sa obrazom?

Ma ništa, obraz je čist!

Čist? Onda nema razloga za brigu, bar još koju godinu...

Godinu? I to je previše....

Nikako previše! Zar ne verujete u to?

Verujem ali jesam oprezan!

Pošteno i sa razlogom, razumem vas u potpunosti. Hoćete podignuti glavu?

Trenutno ne želim, posmatram kapljice kiše...

U redu, vaša odluka, svakako...

Tako je! Moja, lično i personalno!

Idem sada...

Gde?

Svud! Po potrebi. Od vašeg obraza do latica cvetova... Mada kratko žive, Pčele su zahvalne... A, vi?

Ja? Koliko god dana me tapšali po ramenu, sačuvaću moju košnicu i radovaću se suncu!

Gary Bramil 23/04/24.