Nepoznati
Jutrom šetam
sa osećajem
paralelne dimenzije,
jer,
te oči jesu
prazne
Jutrom šetam
poznatim ulicama,
kraj prepunih
kontejnera
zatičem džakove
hrane
Jutrom šetam
kraj obližnje
pekare,
prepune polupraznih
novčanika
Jutrom šetam
ulicom bez mirisa,
stare lipe
ne dotiču tlo
Jutrom šetam
do kafea,
na omiljen
kapućino,
koji me dočeka
sa toplinom,
kraj velike čaše
vode
Pogledom pratim
užurbana tela,
bez osmeha,
koji krije savršene
zube
Neka čudna
dimenzija, pomislih,
umrtvljenih obraza
i čudnijeg koraka
Gde je nestala
ona raja
iz mog kraja,
moje ulice,
bez sjaja?
Zašto su poznati
postali nepoznati?
Zašto reči kriju
i gutaju knedle?
Zašto nasilje trpe?
Zašto ne sklone,
sa pozornice,
te stare krpe?
Gde su priče,
kom se kliče?
Gde su ruke?
O, kakva slabost!
Jutrom šetam
do mojih knjiga,
ploča,
pa se pitam glasno,
u svom umu:
Gde je radost?
Gde je život?
Suviše nepoznatih
lica izrodi ulica!
Jutrom šetam
pa lupetam:
Nepoznato je
postalo poznato,
bez reakcije,
bez emocije
ulicom juri,
ka groblju
starom.
Gary Bramil 28/6
Коментари
Постави коментар