Rapsodija Tišine

Hodim ulicom

i vidim ljude

pognutih glava

sa osmehom

do ušiju

Iznenada shvatim

da je sreća

već prisutna,

iako su oči

izgubile sjaj

Dok vetar

šije kapljice kiše,

osmeh izostane

iako znoj peče

Užurbani hod

preskoči

premoreno krzno,

željno hladovine,

hrane i vode

Osmeh se

doselio u

ulicu bez

automobila,

gde jure motori

sa hranom na

ledjima

Krzneno biće

gubi vazduh

i koluta očima,

kad i voda

promeni tok

Tuga živi, mada

se vešto skriva

Usamljeno srce

se dobrovoljno

ubija i sklanja

sa poljane rodne

Trag kiseline

je putokaz hoda

ljudi bez mooda,

gde karma

zavodi red

Jer...

Večni san

predaka naših,

poremetiće

sumpor

novčanika vaših

Kada novi tok

zatruje krvotok,

biće kasno

da se opere obraz

Biće jasno

da dostojni nismo

Ništa sem

nacije sa

govornom manom,

gde je lična sreća,

bitnija od reke

pune smeća

Zato...

Odglumi osmeh,

uputi podsmeh

toj jalovoj grudi

samo poslušan budi

Kasno je...

Decu već leče

štrokavi nokti.

Tuga.

Do ukaljanog neba.

Gary Bramil 19/7