Psihologija Opstanka

.....

Poštovanje

Dobro jutro, mladiću

Kako ste?

Hvala na pitanju....Dodje mi da plačem...

Vi? Šta je bilo, ako smem pitati?

Zar ne vidiš... Okreni si, pogledaj oko sebe..

Znam o čemu pričate...Verujte mi, i mene srce boli. Neverovatno...

Šta je neverovatno, mladiću?

To da većinu nije briga... Uništen grad, parkovi... Gomila smeća u Nišavi... Srce me boli, to nije grad koji poznajem...

Žalosno, mladiću, žalosno! Kako to da su ljudi ravnodušni?

Ne znam, gospodine, iskreno, apatija...

Evo, recimo, ti koliko vidim prodaješ knjige i ploče, jel'?

Tako je...

...i ti si to lepo izložio i boriš se za neki dinar. I tebi je važno da to sve bude lepo skockano tj. poredjano i da tako privuče pogled a samim tim i zainteresuje potecijalnu mušteriju...

U pravu ste, u potpunosti. Znata kako ja to obično objasnim, šta već...Elem, poznato vam da je u super marketima profi sve, pri redu ka kasi, poredjaju grickalice, slatko/slano...i to dok je ljudima dosadno čekajući u redu, ka kasi...Čista psihologija.

Da znaš, mladiću!

Žalosna je jedna druga stvar, a ne samo Sova....

Sova? A, mislite....

Tako je, mislim. Dakle, problem tog potrošačkog društva što taj papir, plastiku, šporete čim crknu, odmah bace u Nišavu ili gde god stignu...A to znači da u njima ne kuca srce, ništa sem usadjene praznine tako utamničene da su u potpunosti bez empatije i osećaja za lepo...

Da...

Najgore od svega je što su im i naslednici takvi...Znate, sedim tu kraj ploča, moj drug Repko spava..

Repko?

Da, da, jedan napušten pas...I, spava on tako kad u jednom trenutku, dok ja čitam knjigu, Repko jauče...Uh, šta bi, pomislih...

I?

Možete misliti, klinac od nekih 4/5 godina, šutnuo u rebra mog saborca sa ulice, dok se majka i ogromni tetovirani mrgud smeju uz reči 'Ako sine, šutni, može da te ujede'!?!

Uspavana kuca da ujede?

Tako je, Repko, lično i personalno...

A, šta ste vi učinili?

Ja? Ništa, otpratio sam pogledom agresivnu glavu porodice, sigurno doseljenu sa one strane grane, pa sad, eto, došla da uništi i Niš...

Mislite?

Mislim! Svuda ih ima! Oni prljaju moj rodni grad! Oni gospodare svud! Oni žele da nam zgade naš grad! Oni truju Vilinu Reku jer, taj ljudski otpad i nije odrastao tu, zato mu i ne znači Niš.

Oni gomilaju pored kontejnera dok im je oko srca crnilo kanalizacije, uostalom.. Pogledajte im oči, praznina...

Da...

Manikiri i pedikiri zamaskiraju novu elitu nepismenih...Njihova deca lome klupe..Svud!

Mladiču, znaš....

Šta?

I ja sam odatle, no, prihvatio sam pravila pre 60 godina i Niš smatram svojim domom..

Kao moj otac, nekada...Jasno...

Da... Šta misliš ti, mladiću, ima li rešenja?

Naravno ali kasno je.

Kako kasno?

Kasno. Treba dići ruke i prepustiti da se marva uguši u djubretu, nadrkanosti i lepo otići, što dalje..Eto vam Niš, uništite Tvrdjavu, polomite svaki nadgrobni spomenik na Starom Groblju, zatrpajte sve. Samo je pitanje vremena kada će ljudski otpad porušiti Ćele Kulu, Čegar...Nišku Banju su već uništili...Eto vam sve pa polupajte. To ste vi i ja ne želim da moje kosti vaše djubre prekriva. To nikako!

...uh, prijatno, vidim da ste se potresli...

Ne! Kao i uvek, realno govorim, mister. Svako dobro. Prijatan dan

Hvala, mladiću, srećna prodaja...

Hvala. Pozdrav.

Gary Bramil 6/8

*Deo iz knjige 'Fiktivna Rutina'