Bez reči, Sunce se osmehnu

Dok telo vapi

za antistresom,

duh napusti

ljušturu

Podmukla

gorušica

što je hrani

pokvarena sorta,

gde aorta

srce siti,

na suncu

procveta

Žlezda vrišti,

drugom tišti

bezobraznim

rečnikom,

tipičnim za

ulepšani hod

koji štuca

Vetar lomi

sluh a duh,

koji ne trepće,

štedi osmeh,

šeretski poput

strašila na promaji

Mio zvuk

golubove plaši,

dok sa visine

sreću dele

sopstvenim

pečatom

Klavir vozi

maestralno

ulicom pešaka

gde jure kutije

na ledjima

I, onda,

slučajno ili

po navici,

ona kroči,

vešto krijući

u očima dušu

što na tren

ukoči vreme

i ulepša dan

Bez reči,

Sunce se

osmehnu.

Gary Bramil 26/9