Ulica bez koraka tvojih

Dok carujem ulicom

četvrt veka

uvek se nadje 

neka ravnodušna 

što sa prezirom

odbojnost stvori

Dok krasim izlog

zlatare nekad

a knjižare sada,

neka bivša 

drugoga voli

Dok na vetru

znoj mi umiva lice

noge bih dao

za minut sa njim

Dok mi prošlost

ne oprosti,

potkrovlje se grči

dok rasprodajem 

bol onima što

ignorišu moj

krvavi trag i prag

Dok pauci s'marsa

krase gajbicu ploča,

pritisak diktira moje

umorno telo gde

odavno ljubav ne stanuje

Rekla mi je jedna

'Ti bićeš u redu'

a onda je na drugog

počela da skače

Znao sam da 

nije mi ništa,

samo, eto, telo mi

povremeno plače

Da tebe nije

živ ne bih bio, 

odavno,

jer ti si moja lutka

visoka na oca a

na majku lepa

Dok napolju

nema kiše,

non stop hodam,

ne zastajkujem,

iako moj rad 

niko ne primećuje

Jedno savršenstvo

koga krasi

bezbroj mana,

celu noć sanja

da se ujutru

ne probudi

Dok moj dom jedan

andjeo ne pogleda,

biću samo ja, da,

malo propao

jer život me 

nije mazio

I dalje...

Celu noć ja sanjam

otvorenih očiju, jer

užasno mi nedostaje

da bar prodje

mojom ulicom

Gde i dva dinara

osmeh mame,

gde se druže 

osobe same

dok vrela ringla

prži trag i 

čorbu sprema

sa ukusom tuge

jer tebe nema...

Pobegni negde ili se...

Bori.

Gary Bramil 4/9