Gary Bramil Art Exhibit

Lokne Jedne Ruže Njene lokne čovek ište sa stanice gde je Duvanište Njene usne osmeh šire kad' graciozno mesto kraj me' vide 'Dobro veče' glasić šapnu, 'mesto kraj vas, slobodno li je?' 'Dobro veče, izvolite, madam' moj glas blesnu, okupavši omatoreli autobus što jezdi usamljenim ulicama Kaput njen, u boji koju volim što me zna smiriti, osvoji tron što pripada njoj, toj lokni koja obraze greje Dodir božanstvene energije što leči na trenutak mi povrati veru u sebe, jer, ne svraćaju andjeli poslednjih dana u sokak moj Linija je lebdela u vazduhu, a, ja, sam bio, na tren, u mislima princ na ćilimu, kraj nje Bez pozdrava sa trona ona ode, ponevši lokne sa sobom i taj ruž što mi otera tamu. Gary Bramil 30/11

Uspomena Krvi Naše Bespoštedna dokolica otkriva sva ta lica ljudskih pošalica U zaborav krv štrči, svaki trud ovde luči prenervozni propalitet Od školica do igrica, nekih tajnih smicalica, ovde kamen obraz bori Taj teatar života apsorbuje kolotečinu godina izgubljenih gde reč i čast ne znače ništa Bes puca u prazno virtualnim krikom tamo gde meta uspomena postade: 'Na današnji dan' Srbi su narod duhova sopstvene krvi gde im prvi izbrisa čojstvo što u pesmama bivaše, a to je laž, to je draž istorije klete gde jednu naciju pomete klica kojoj kliču Uspomena krvi naše ovde ne paše, niti će ikada mentalitet za ponos biti, on će se kriti u pesmama budućim. Gary Bramil 30/11

U Srcu Ništavila Program telefona, u tišini, prepozna i učita albume nove i moje Poverio sam svoj zvuk i delo ljudima koje cenim i volim Dok je prva pesma parala sokak lišća, pričali su o svebitnim stvarima koje ih tište Moje delo lebdi a glas njihov kudi, neopterećeni životom pljuvali su pločnik ulice suvenira Nakon strofe prve stigao je refren pesme o akcioznosti a, oni, mleli su neprestano Odvezani jezik se saplitao po betonu ravnom dok frenkfencija im telo ukopa Druga strofa lišće oživi poput vetra na promaji Njihov glas koji preskače izbore ignorisao je temu njima stranu Delo života i neprespavanih noći još dušu ima a, sada, plima Kakva je to klima u gradu Viline Reke, gde se cene samo tudje neke reči i melodija koja im se udomila u ljušturu praznu Moj 'ples' na kiši usamljenih kestena gde vazda caruje ritam meni samo znan jer, čudni su to ljudi i put duša tih, gde je suša i poljana prazna Ništa sem mog plesa u mestu, minuta petnaest, u srcu Ništavila. Gary Bramil 29/11

Putuje Jadranka Putuje Jadranka daleko od Jadrana, putuje sa mislima 'Što te nema?' Putuje Jadranka drumom setnim kraj koliba praznih dok duša jauče i u osami plače Van plavetnila lekovitog Jadrana, Jadranku tišti: Šta smo sve mogli mi Večiti mrak na poluostrvu siromašnih zna da dotuče emotivno retke Zna da zgazi i u tami proguta ta maršuta pepelom posuta Tu su jutra hladna, zidovi tu suze sami Putuj Jadranka, odgovor izostaje, ovoga puta čudna je ruta tek prekoputa, na groblju starom Dok mi duša drema, gde si, što te nema? Gary Bramil 28/11 *Posvećeno Jadranki Stojaković (Sarajevo, 24. juli 1950 — Banja Luka, 3. maj 2016)

Ljubav zla pod oblacima sivim Ukleta kob diktirala je emocije, usiljeno i bez osećaja odgovornosti Osmeh zadovoljstva nemirnim rukama stvarao je pogled vredan pitanja: Čemu ljubav pod oblacima sivim kada koprive truju put kojim hodiš? Uzavrele strasti romantično kradu bore sa čela dok konjica beton gazi A, ljubav? Šta je to? Ima li je u vremenu obraza krutih i ljudi ljutih? Od uva do uva puva smrad jeseni kada i sneg mrzi da svrati na domaću, u kraju, u raju koji to nije, gde vrije šerpa puna začina ljudske pohlepe Ljubav zla pod oblacima sivim teatralno zapomaže dok odmaže i laže da postoji, da živi.. Tu kraj nas, gde rasni konji i obezglavljena sloboda se šepure novčanika punog, usput kupivši telo plastične ambalaže otrova koji zrači kada tlači. Gary Bramil 28/11

Ploviš. Hej, Tata! Zar me ne primećuješ? Prolazim kraj tebe svakodnevno! Hej, Tata! Ti me ne vidiš, znam, kod mame boravim ja! Hej, Tata! Promukao sam dozivajući tebe, a, ti, me ne čuješ! Hej, Tata! Znaš da mama torbom dušu krije, tada ona meni moje sunce skloni! Hej, Tata! Svetlost moja ti si! Dok mama oluju u očima nosi, moj tata vetru prkosi! Hej, Tata! Ne zaboravi onog koga upoznao nisi! Hej, Tata! Veliki sam čovek, ali ko ti ne! Tebi godine prijaju a, znam da ti noge zavijaju! Hej, Tata! Zar mi ne čuješ glas? Zar ne misliš na nas? Šta smo mogli biti, dok se oblak mame u pijavicu ne pretvori?! Hej, Tata! Budi što si, maštaj, praštaj, pomisli na me, Tata! U srcu tvome udobnije mi je, no u utrubi majke što zna zla biti! Hej, Tata! Ne zaboravi na me, dok pesme snimaš i reči loviš, ti, Tata, sa mnom ploviš. Gary Bramil 27/11

Rizz Bajkovite nesuglasice licemernih životinja obesmislili su umišljenu depresiju izazvanu količinom besnih glisti Što jezde pločnikom poput palačinki na užarenoj plotni, pre nego što ih osvoji premazani obraz Toliko prljav da ni slojevi šminke i pudera, koji odudara od suštine, ne može sprati kolekciju umrtvljenih spermatozoida Prevrnute iznutrice i ovsene žitarice doteraše otrovnu liniju do potpunog otpora i sa vokabularom bludnica sa ulica i sa cenom na čelu i usnama Suština tog severnog pola je potpuno slična, ako ne i ista, od jedinke do omladinke: Otopiti srce i zgaziti pa zatim pazariti novu ćeliju koja će doživotno spaliti svaki vid empatije i emocije Nedostojne su pristojne na pogled prvi dok ne dodje do krvi, gde smisao dobija na težini a umišljeni izvor se svede na potrošnu robu, i ništa više, po sopstvenom nahodjenju se svrši priča do novog proleća, kada vaskrsne već odavno prehladjena bašta. Gary Bramil 26/11 https://garybramilartexhibit.blogspot.com *Rizz je kolokvijalna...

Močvara Ograničeno dah pretvori u prah kosti nevinih dok nas žive dotući će značka Praćka sa Venca, novog Oplenca, ostavi trag po telu obrazovane dece Igrališta postaše livade za boj, gde noj sa glavom u pesku šutira van granice mladost Starost dokuči decenije budjavog sendviča što dijareju u mozgu unapredi Celodnevni jad namrgodjene elite jer je stajanje u mestu savršen zločin A, zar se smemo boriti? Većina je začin zabiberenog obraza što kusa supu sopstvenih fekalija A, za decu i život njihov? Ravnodušni jaz odavno preminulih silueta, i te što ih štafeta vodje svakodnevno glodje, da ostaše nemi na lomljenje duha, u tišini Uživajte u prašini sopstvenih koraka i usidrenih ljuštura na tlu rimskih močvara. Gary Bramil 25/11

Aurora Zašto si slatka toliko? Šta tu neki osmeh, ono? Zašto sijaš u tom kaputu, crnom? Kakve su to lokne, u pola noći što mraz teraju? I, ja, nadjoh kad da tvojom ulicom hodim! I, sada, zbog tih jedinica što usne krase, zaspati ne mogu!? Možda sam i popio previše pa mi se svetlost ukaza!? Hm?! Zašto si slatka, toliko!? Zar taj trenutak večnost čini? Ili, mi se pričini samo nešto, dok vešto bare izbegavam, na putu ka snu što mi neznanka oboji, u boji život siv. Gary Bramil 23/11