Lokne Jedne Ruže

Njene lokne

čovek ište sa

stanice gde je

Duvanište

Njene usne

osmeh šire

kad' graciozno

mesto kraj me' vide

'Dobro veče'

glasić šapnu,

'mesto kraj vas,

slobodno li je?'

'Dobro veče,

izvolite, madam'

moj glas blesnu,

okupavši omatoreli

autobus što jezdi

usamljenim ulicama

Kaput njen,

u boji koju volim

što me zna smiriti,

osvoji tron što

pripada njoj,

toj lokni koja

obraze greje

Dodir božanstvene

energije što leči

na trenutak mi

povrati veru u sebe,

jer, ne svraćaju

andjeli poslednjih

dana u sokak moj

Linija je lebdela

u vazduhu, a, ja,

sam bio, na tren,

u mislima princ

na ćilimu, kraj nje

Bez pozdrava

sa trona ona ode,

ponevši lokne sa

sobom i taj ruž

što mi otera tamu.

Gary Bramil 30/11