Hvala vetru što je odnese
Toliko godina
maštajući san
iznedrio je misli
sopstvene šale
Tamo gde
nevidljiva struja
napon krsti
dosežu moje prsti
Mese hleb u
dvorištu betona,
gde plamen tinja
na susnežici
Sopstvene kosti
sušim na žici
kraj baklje što
zalud ne gori
I niko da prozbori
što je trebao reći
kraj sopstvene peći
što mi dušu greje
To izvorište reči
i notnih vragolija
obilaze neznani
ali ne i znani
Njima je dosta
toga moga posta
zato uporno ignorišu
naftalin što ne stari
Ustvari...
Hvala vetru
što je odnese,
hvala srcu
što se ne zanese
no, uporno drži
plamen te vatre
Uporno prži,
očima slepi,
ušima ruži
maštovit san
o kući kraj reke
davne Vile neke.
Gary Bramil 14/11
Коментари
Постави коментар