Ruža daleka...

Prljava

bravura i

sav, taj, bes

"Dolaskom

u Džunglu',

bez bajne

dobrodošlice,

u 'Rajski Grad',

sada srce

vraća u

detinjstvo,

kada su

posteri krasili

malu sobu,

na periferiji,

čiju tišinu

drmne jako

ta 'Furiozna

Kraljica',

o 'Kojoj sam

mislio'

non stop,

ni da

je samo

'Divno

dete moje',

čiji osmeh

više vredi

od te

uspomene,

sa periferije,

što je krasila

jedna ljubav,

njegova 'Mišel'

Godine su

tekle, pa i

neka 'Žestina

Noću',

u osami,

uz plastični

kasetofon

i hit radija,

dok robot

ne otvori vrata,

takvom jačinom,

da svetlo

preplavi sobicu:

'Mogla je

biti i moja',

no, ona je

mrzela oružje

a, i ruže, i

patila je zbog

nedostatka

empatije

Mrzi me i

danas jer

joj rekoh

'Hasta la

vista, baby',

drugi si ti

nivo, a ja

'Strpljenja'

nemam,

'Mada sam je

voleo' ali

'Bila je luda',

nestvarno luda

Šutnula bi

ta 'Vrata pakla',

preplavljena

posterima..

Izustih joj

'Da ne plače',

pašće u 'Komu',

ali me poslušala

nije

Lile su kiše

tog 'Novembra',

glasne, poput

'Lokomotive',

no, nije htela

'Pustiti druge

da žive'

'Kuckala bi

i na vrata raja'..

čudne li

i 'Loše opsesije'

Od tada je

ne videh,

niti je imah,

za sebe samo,

jer, 'Nova Ruža'

osvojila je

mene

Nova era,

novi Gera ~

prava "Demokratija',

je došla kasnije,

mnogo kasnije

Čekao sam je,

verovao njoj,

provodivši vreme

na 'Ulici tuge',

gde mrzovoljna

lica traže druge,

meni nepoznate

Bilo mi je

'Bolje', u trenu

jednom,

dok ogromna

ruža ne reče

'Izvini'!

Pupoljak

ispunjen

krvlju mojom,

stvarao je

osmeh,

taj divni

labud, visok

na Oca,

koji trn izbegava,

jer, danas,

svaka je ruža

naoružana mržnjom,

zna da

pripuca samo

ako pomisliš

da joj se

obratiš

Čudnih li

Ruža!

Kakav "Apsurd'!

'Generalno':

Ružama godi

'Bašta' prostrana,

a, ne otirač

sa mirisom

'Džungle'

'Teška škola' je

dovoljna bila,

da bih shvatio

suštinu:

Podsmeh sveta

kraj mene

nek' cveta,

nebitna stvar,

koliko

da 'Odvojeni'

mi smo,

i kolika god

da je cena

iskustva i

propalih potpisa,

moja ruža

će krasiti

srce moje,

neprestano!

Naoružan

strpljenjem,

gazim napred,

dok 'Nova Ruža', neka,

ne prikuca

Moj obraz je čist,

a ledja su umorna

U sopstvenoj

'Bašti' posadiću

ruže, da miriše

na detinjstvo,

kada je svaki cvet

bio skromniji,

od današnjih

latica, što lebde

ka nebu...

dok ih

'Monstrumi' delju,

zarad mira

u kući,

dok 'Svet ludi'

jeftinim

'Prostituisanjem',

na koraku

svakom,

propale ruže,

opaliće šamar

plastičnim 'Pištoljem',

na vodu, dok

ne svrati 'Poreska'

i iščupa te

lažne trepavice

Tada ću ja

čuvati ploče

sa robotom

koji siluje

napuštenu ružu,

punu 'Iluzija' o

životu i bez

'Strpljenja'

za neki

'Grad Raja'

uprkos 'Demokratiji',

sa pečatom 'Kine"

i jeftinom

plastikom,

na koraku

svakom

Ozbiljan i lep,

to jeste 'Moj Svet',

prelepo ostrvo

neiskorišćenih

'Iluzija', sa kog

životinje beže -

'Madagaskar'

mene veže.

Gary Bramil 14/12/2024.