Crvav

Sivilo je

uspavalo

usamljene

ulice bez

svetlosti

Dok ne dodje

zrak sunca

nežnosti i

mladosti

Ulica otvori

oči i skoči,

mrmljajući

u sebi:

Zar i mene

neko voli?

Zar i meni

neko tepa?

Mladost je

osmehom

a i bukom,

dala ulici

smisao

Tu, kod nje,

susretnu se oči

što veruju u se,

tu se dodirnu

ruke, što ka

nebu vrisnu

Poput znaka

otpora tu je

sunca otvora,

da delić

zraka tog

utopli malu

ulicu bez sna

Jer, dna je

previše i te

niše što

trotoarom

jezde da u

smrt ugnezde

tek procvale

oči, što jesu

u pravu

Zar opet

sahraniti

sunce?

Zar sada

kad' vaskrsnu

plamen slobode?

Zar menjati

put kojim hodi

jedina pamet

što ima šta

da ostavi u

amanet?

Jadan je

jorgan

što želi

uspavati buku

koja godi uhu!

Krvav san

ne zatvara

oči, pogled

ne skreće,

dok u kovčeg

drveni ne

sakloni cveće!

Uspeti neće!

Dolazi proleće!

Crvav upada

u sopstvenu

jamu što

deci kopade,

i propade!

Dan je topao!

Brzo u šetnju!

Zasijaj mladosti,

donesi radosti!

Bake i deke

ne žele

šetati unuke?

Gary Bramil 18/1/25