Bašta Raja na Promaji

Šetah parkom

dok se vetar

igraše tamo

gde dece nema..

Ništa, sem

dušica što

dremaju obučeni,

i odbačeni

Sunce je

grejalo minus,

u novčaniku

na pločniku

Ignorisan

od ljudi sebe

punih, ja se ne

zbunih, dodiru

Dok su stopala

grabila poljanom,

jedan cvet zasija

patikama tamnim

Sjaj u očima

zapostavljene duše,

razbi monotoniju

što je udomih,

nesvesno

Bez reči, osmeh

je rekao sve ono

što rasa ljudi

se ne usudi

Umoran pogled

zagreja noge,

na trenutak,

snagom atoma

Prepoznao je

kolegu sa lica

ulica što ih

nada drži a

život prži

Napustih ledinu

koju promaja šiša,

zbog autograma

zavoda iz Niša...

..bez osmeha,

uposlenika.

Gary Bramil 6/2/25.