Rosa 

Već prljava 

gruda naša...

gde proleće kasni, 

zbog obraza

masnog zla

Rosu budi kraj 

mladih grudi 

što na kiši, vetru, 

pohita ka slobodi..

Dok još spava 

stara glava, 

i ta dama, 

smrti bliža

Zar se sada budiš, 

staramajko?

Voz otide van 

ove Atlantide, 

što u mraku gaji 

one što se ne stide, 

jezika prljavog, 

pogleda crvenog, 

od zlobe i zla

Zar se sada budiš, 

oče stari? 

Izgubio si meč 

na tabli šaha,

gde zgaziše pešaka 

jer živeti poželi

Mlade suze 

rosu tamne, 

jedna kiša, 

izvan Niša, 

van dvorišta,

mržnje izvorišta, 

ogradjenog

Što se budiš, 

mlada pamet? 

Zar ti smeta 

taj amanet? 

Ti bi da se smeješ?

Ti bi da žanješ polje 

što ne radja više? 

Ti bi da živiš?

Ti bi da okriviš?

Zar se stidiš

rose, suza,

što obraz 

čisti vlaže?

Ko to kaže!

Ko te laže!

Jedan san

stade u stan,

bez osmeha tog

I, ti bi u vrtlog?

Uz stepenice

do gibanice,

što je srce

umorno rodi?

O, kakvi izrodi!

Kakve oči

kišu love!

Kakva pesma,

mladost besna!

Sad je kasno!

Telo je puno

otrova, što kliče!

Sad je kasno!

Bolest napreduje!

Stadijum zadnji!

Usrali smo sve!

Usrali smo sne!

Kosti stare

krive jesu!

Rosa tad'

javi nebesu:

'Probudio ih 

plač dece!

Rasanio ih

osmeh dece!

Šta da radim, 

Oče?'

'Kako šta', 

odgovara

starac mudri,

'Ostavi ih u

ovoj tundri!

Svoju žedj 

ne ceniše!

Tvoj put oni

zapališe!

Zašto bi 

njih pojila?

Oni te gaze!'

'Ali, Oče!'

pobuni se

rosa rana,

'Zar da ih

žedne gledam?'

'Nisu žedni!

Nisu gladni,

moja roso rana'

nebo reče!

'Njima ja preči

sivi oblak, poveći,

mrak oni vole,

roso moja svetla!'

'Zar da dignem

ruke od mladosti?

Čemu radosti, Oče moj?'

'Eh, ti, roso,

uporna, noga boso,

što u potok

crven srljaš!

Zar bi da se uprljaš?'

'Jašta, Oče!

Bistrim njega

želim!'

'Zagadjen je,

previše, roso moja,

oko moje čisto!'

'Ali, Oče! 

Želim potok,

želim sreću!

Njime ja idem

u vodu veću!'

'Ne može!

Rosice moja

čarobnice,

moja vilo,

zar ti ne znaš

šta bi bilo?'

'Reci, Oče!'

'Plovila bi

beskrajem,

tim rajem,

bez reči,

nepoznatih lica,

praznih ulica!

Postala bi ista,

prosta, bez oprosta!'

'Meni, Oče,

zemlja sledi?'

'Sve znaš,

rosice, lepotice,

iz carstva pakla,

nemoj da si se makla!'

'Razumem, Oče,

suza mi se poče

u usni mojoj kriti,

nemam se gde sakriti..

Samu sebe jedem,

u tišini, u prašini,

gde san podsvest ubi!'

I, tad'...

Preminula je rosa

u zemlji prkosa.

Gary Bramil 12/3/25.