Šteta

U tišini 

gubim sluh,

dok suze

odolevaju

prašini

U tišini

volja utihnu,

srca nemaštini

duša zadrema

U suštini

odabrah put,

korena pun

što stopala stežu

Pa, gubim korak

dok ukus gorak

trag ostavi,

tela rastavi

I, nikako 

da sastavi,

delić koji fali - 

cena dostave

je skupa

A, kalupa

mi dosta,

kada duša

sama osta

Naglas jauče

pa preskače

poput izgrebane

ploče usporavati

poče

Naslovna strana

odbi potencijalni

spas, sad posta

ukras leksikona,

koga ne čita niko

No, to sam i

navik'o pa odviko

se ljubavi kojoj

me vrate reči

što jedine dodirnu

vrata doma mog

Pa kucaju!

Pa štucaju

i tako me

otkucaju,

neprijateljima

na mreži

I to dok

srce teži da se

vrati ravnoteži

što od njega beži

A, ljuštura bez

supstanci da bi

drugi postao

i neizostao kao

predmet interesovanja...

...pola jednog

koji ozon seče,

i znam da je

zdravlje preče no...

...duša vapi

pa se napi,

u jednini,

u hladovini,

zaspa...

...do sna novog,

očekujući jutro

kraj nje što ne

postoji i ne udostoji

jednog što zbog nje

živi i postoji...

Ljubavi gladan

posta' svima jadan

Šteta.

Gary Bramil 15/3/25.