Videti Sunce

Eh, mi, emotivci!

Damo sebe, 

u potpunosti,

u zamenu

za prezir!

No, gle čuda: 

Duša se tek tad 

raspriča, ne zajeca, 

rodivši sopstveno 

čedo i kreaciju, 

rastera mrak, 

bar na tren...

...da zrak sunca 

probudi oči i da 

šansu...

...uprkos zlu

što oblake posla,

da zaklone lek, 

taj vitamin D...

...što zna srce

smiriti i umiriti,

dok se koprca

u Ništavilu...

...gde mrak vlada,

da, baš sada, vlada,

što pada, ali nikako

da se saplete od

te salvete što ih

vetar šeta, ulicom...

...dok udicom

haljine diže,

pridje bliže 

da kosom

oči s'krije...

..a, nije da 

ne bije i on, 

tako usamljen,

neke bitke,

grane vitke,

gde dremne, 

zeva, onda

nastavi put...

...dolinom gde se 

više ne radja, 

tamo gde sloboda 

postade sladja,

uprkos gorkim, 

tu gde Maksim 

nekim mislima 

hodi ulicom...

....Alekse Šantića,

trotoarom 

ranjenih bića,

bez otisaka 

prstiju što sad

ekran vole, 

tu se i mole,

tamo šeću...

...uzalud 

tražeći Eminu, 

što preminu 

ubedjena

da je niko 

ne voli...

...dok se 

u daljini

neko moli 

za taj osmeh,

za taj dodir

što baš zafali

kad mrak dodje

Tražeći sunce

naleteh na sreću,

al' dal' umeću

da zavolim neku,

tu prepreku na putu

kojim sve češće hodim?

Možda vitamin D

živi u nekim očima?

Možda je i otrov 

gde pakost počiva?

Obnevideću ali 

videću, u inat 

podsmehu,

emocija plehu

što se prže na

pločniku!

Videću sunce!

Uvideću ljubav!

Gary Bramil 25/3/25.