Nje, Boginje

Dok noć pada

ti imaš sudar

sa mnom

Dok noć pada

neka čudna

energija vlada

Obukla si

haljinu sa

mirisom proleća

Tvoja me odeća

na pravu ženu

podseća

Dok noć pada

jedna emocija

mene savlada

Niš je u mraku

a, ja, letim ka tebi

zatvorenih očiju

Lebdim,

pomislivši

to je to

Ne dodirnuvši tlo

ugledao sam jedno

svetlo na kraju tunela

Ugledao sam ljubav

što bi romantična

mogla biti

Dok mrak vlada

jedna misao

na pamet pada:

Kako je to

biti zaljubljen?

Vredi li to noći

neprespavanih?

Očiju budnih

dok gledaju

telo boginje?

Štipajući

sopstveno telo,

ubrizgao sam

nešto veselo

Da li sam

dovoljno ubav,

da postanem 

kralj na tronu

kraj kraljice svoje?

Boginja mi

u san dodje,

pa, prodje,

onako, lagano,

do jutra mi

osmeh podari

očima što dušu

izrodiše...

...a, u meni,

probudiše jedan

san, svima znan:

Vredi živeti

u doba jedne

boginje što

kraljica posta,

u mislima mojim,

u grudima mojim,

zbog nje se znojim,

pesme pojim...

...i stalno pišem

da bez boginje

nema mi razloga...

...da dišem, pa pišem,

onako, naglas,

na sav glas...

...pišem i dišem,

sa hologramom nje

što mi snove oboji,

zato i žurim u sne...

...da joj se približim,

da oživim i proživim,

van trona, kraj telefona

sa fotografijom nje, Boginje.

Gary Bramil 23/4/25.