Te Usne Se Smeju

Na veliki petak

dok mrak 

groblje staro lovi,

uvideh usne,

uvideh osmeh

što jagodu gleda

Nošem pesmom

ptica bez kaprica,

doživeh pa preživeh

jedan osmeh

što u tami leči

Te usne se smeju!

I tad tišina nesta,

pojavi se pesma,

nasmejana i poletna

a, ja, kao roletna

proterah mrak iz sobe

Te usne se smeju!

Dok gori sveća

u večeri tužnoj,

mene preplavi pesma

sa refrenom što zbori:

Te usne se smeju!

O, kakav izuzetak!

Života produžetak!

Znam, pomislili bi vi:

Ne smeju se tebi, budalo!

Pa, šta? Odgovorio bih ja!

Važno da se smeju,

uz jednu jagodu crvenu,

što bi mogla biti znak,

nekako samo meni jak,

da uprkos svemu,

ja uvideh njih i to

kako se smeju!

Te usne!

Smeju se!

Možda ne meni,

možda nekoj seni,

možda u sebi

neku bitku vode,

možda iz razonode!

Ali!

Bitno da pomaže hitno!

Rekli bi ste šta?

Aaaaaa! Kako šta?

Napisao bih ja

još mnogo pesama,

i fiktivnih razgovora

o silnim usnama

što zaboraviše

da su lepe

pa postaše slepe!

No, znate kako!

Nije naopako

ali jeste opako!

Jedno, bar, znam:

Te usne se smeju,

na mrvicu što leptiru

krila izrodi, nanovo

Te usne se smeju!

Dok gori sveća!

Kakav izuzetak!

Života produžetak!

Znam, pomislili bi vi:

Ne smeju se tebi, budalo!

Pa, šta? 

Odgovorio bih ja!

Možda ja? 

Da se smeju!

Gary Bramil 18/4/25.