Tužna Ptica Ipak Leti

Žica otrovna

steže noge

uporno kraj

dozivajući

Nevidljiv teg

prošlosti 

ni da oprosti

brzopleti sleng

Krila mokra

pljuvački raznih,

priča praznih

sad beton krase

Jedan pločnik

pista posta'

i ta prosta priča

vazduh krade

A, znade da

nasmeje,

znade da se iskrade

kad više imade

Uprkos gumama

žvakaćih krila se

suše preskakući

trnoviti sokak

Onda dopuze

na konak

nošena pesmom

ograničenog kraja

A, bilo je i sjaja

dok se nije snilo,

prelilo jedno gnezdo

sitima odvratno

Krila se suše,

hvataju zalet,

problema do guše,

noge ubrzano tkaju...

...k'o da znaju

da svetlost jeste 

na kraju tunela,

tog upornog i

umornog poete...

...koga ne žele 

da se sete oni

što krila lome,

duh što slome

A, ta, tužna ptica

što ubrzano stari,

tek će da leti, 

ustvari...

Tužna ptica

ipak leti!

Tužna ptica

ipak leti 

van ove nameti

što život 

ovde posta!

Tužna ptica

ipak leti,

ne treba nje

niko da se seti!

Leti!

Uprkos gumama

žvakaćih krila se

suše preskakući

trnoviti sokak

Onda dopuze

na konak

nošena pesmom

ograničenog kraja

A, bilo je i sjaja

dok se nije snilo,

prelilo jedno gnezdo

sitima odvratno

Krila se suše,

hvataju zalet,

problema do guše,

noge ubrzano tkaju...

...k'o da znaju

da svetlost jeste 

na kraju tunela,

tog upornog i

umornog poete...

...koga ne žele 

da se sete oni

što krila lome,

duh što slome

Leti!

Gary Bramil 5/4/25.