U Meni Živi Pesma

Jedna balada
poput leksikona
lista stranice
srca mog

Tamo ona spava
i kad boli glava
u sebi tišti,
tada tiho vrišti

Praveći grimasu
ona izmami suze
što opraše joj lice,
te već čiste obraze

Te se oči uobraze
uvidevši suštinu
koja plovi sama
na palubi bez blama

Sidro se vijori
na pučini, ka suncu,
svoju dušu sunča,
svoje telo hrani

Vitaminom okruženim
dotrajalom hranom,
tom branom što se
stidi reke u očima

I, niko da predvidi
sav taj očaj
što ga oblak
dobaci pa odbaci

U tišini jedna pesma
spava, sanja, riče,
dotuku je priče
sa obale iste

I sve te čiste reči
njen duh čine,
njen život oboje,
nikad' se ne boje

Da kažu, da ne lažu,
uprkos poplavi
što organizam raznese
kada se zanese

Poezijom kao nekom
verzijom sebe,
dok pomisli na tebe,
pesmo moja
što u meni živiš...

...što u meni patiš
i nikako da se javiš,
da si dobro,
da ne brinem...

...taj teg da skinem
sa duše, sa srca,
sa glave lude
što zna da bude...

...oštra, reči pljuje,
reči kači, al' ne psuje,
takva pesma nije,
usred avlije što
beton posta..

...ta pesma nije prosta,
nije vampir da dušu
krade, lovi, gazi,
da ne pazi,
da se plazi...

U meni živi
jedna balada
bez tužnog kraja,
bez lažnog sjaja

Ona dušu budi,
ona se uzbudi
na pomisao jednu,
što jeste pesma
nikad lepša,
nikad sama,
ovde, gde tama
srca slama

Pesma plovi
telom mojim,
srce napoji
energijom osmeha
koga nikad dosta,
računica prosta:

U meni pesma živi
što mi volju daje,
iako ne haje, daje,
ujeda al' ne laje

Ta pesma
život moj jeste!
U meni spava,
vrišti, al' ne tišti!

Moja pesma
osmeh ima,
ona me raduje,
ona mi dosadjuje
i budi da ne živim
u zabludi da smisao
života jesam
jedne pesme
što me čini živim!

Zato živim!
Zato dišem!
Da se pesmi približim!
I ponovo osetim živim.
Kraj nje.
Pesme moje.
Jedine.

Gary Bramil 9/4/25.