Zadrema

Kraj reke na

crveno slovo

sa vodom 

koja teče

otputovala je

i moja krv

Dok sunce

vrišti ispijam

pivo pri pomisli

na živo za koje

sa mrtav

Čudne li

dimenzije

usred penzije

koja to nije

i ta reka što lije

Kao da je 

briga nije

što krv moja

u njoj pliva

Drhtaj 

pivo prosipa

poput osipa,

crvena ljubav

I, jedno srce

što usamljeno

deluje pa prelije

na beton 

poslednji žeton

U toj igri

bez granica

dok pristiže

poslednja stanica

Sići ili otići?

Od srca što

dalje, prezresti

počinak jednim

snom što jeste

podsvest 

Vila me ubalavila

svojom rukom

i tom mukom

što je muči

Otrov što jede

te talase sede,

tu krv što se

izgubi usput

Moja krv

zna da pliva,

mome srcu 

ona uliva

sećanje na

osmeh jedan

što me budi,

kao pored

mene da je

A, to, jeste!

U meni! U veni!

Vodonik što

konja poji,

dok ne ugine,

dušu mi miluje.

Gary Bramil 20/4/25.