Phoenix Naissus

Jer kroz smrti

ja bejah živ!

Sa dna tad

videh bolje

sve te nevolje

Jer, kroz smrti

oči progledaše,

obrazi zas'jaše,

uglanca se čast

Jer, kroz smrti

ja bejah živ!

Pa prodisah

nahranivši

sinuse što

mi čelo more

Jer, kroz smrti

duša se znala

napiti, zaplesati,

dok infuzija 

rasani arterije

Jer kroz smrti

noge probudih,

za korak bliže

izobilju reči

Kroz tunel

mračan spalih

šibicu dok dno

blizu bejaše

Kroz smrti se

malo majaše,

dok ne sretoh

kočijaše što

sve znaše

Greh je, kažu,

biti živ a mrtav,

bar za nekog

ko ne haje

Zar u smrti

život nasta'?

Zar u mraku

tama presta?

Ne beše mesta

zauzela nevesta,

neka, fleka, neka

što ne sačeka

Gde ćeš smrti?!

Zašto bežiš?

Zar se meni

u lice keziš?

Zašto bežiš,

zar se kaješ

što ne znadeš

moj život

da ukradeš?

Što se smeješ?

Zar ne žanješ

plod sa polja?

Tebi duša 

uvek godi!

Tudja! Jel'?

Nakon smrti

ja se rodih 

i slobodi vratih,

sa razlogom

Uskrsnuće!

Gary Bramil 14/6/25.