Trubadur sa užarenog pločnika

Trubadura sa ulice

nijedna neće,

njegove emocije

svaka baca u smeće

Čudno je to cveće,

taj pupoljak setni

što zna njega kleti

kada na pločnik sleti

Trubadur svoje note

kiti, rečima ih filuje,

dok nemi glas boluje

jer niko da joj pridje

Ona baš zaobidje,

kao da se srami

pa drami, jer poznaje

trubadura sa ulice

Ne, nisu to udice,

on ne peca taj ribnjak

prepun zlata sa očima

boje blata, iz inata

Tu njegove note

plesati ne znaju,

tu ni reči dobro ne

stoje, a znaju da kroje

Osmeh na licu

trubadura, i ulicu

ukrase pozitivnim sjajem

ribnjaka što svima daje

Trubadur ne haje,

no, naprotiv on

i dalje pliva,

sve do cilja

Van močvare,

gde utvare i na

dnevnu svetlost

krv piju, nit' se kriju

Trubadur je pesma

koju miluje vetar,

u čijim očima

duša bdi noćima

Trubadur sa ulice

ne menja ploču,

drži se poreza,

nakon tački i zareza

Trubadur tad prodiše,

u goste mu stigle reči

koje bi da zapiše

i te note uz koje on pleše

Sam, najbolje,

jer, za šta će mu

ženski vokal bez volje,

za jednu pesmu u dvoje

Van Ništavila

gde važe pravila,

a laž je sramota

van zemlje uspavanih

robota, bez duše

Trubadur prezire

glumice sa ulice

oskarom ovenčane

i sa tamom venčane.

Gary Bramil 13/6/2025.