Tu Stanuje Osmeh!

Dodje tako smeh,
svrati, redovno
se nadje usred
kradje emocija

Onda zaplivam
u močvari
prljavštine kojom
moj grad odiše

Osmeh se ugnezdi
dok me oči javnih
službi vrebaju
jer ne daju smisao

Strana reč onostranih
persona sa cenom
na čelu, jure asfaltom
vrelim i minusom debelim

Tad' stvore zimnicu
u obrazima, poplave
od stida koga i ne
poznaju no sve znaju

A, meni osmeh leči
tetovaže prirode,
to su one crte posne
što mi telo štite

Dok se oni uspehom
tudjim kite, te glave site
užurbanim korakom
gaze cveće a i proleće

Tu ne doleće ljubav,
tu stanuje zima u srcu
kamenom i tim pramenom
prazninu s'kriše

Osmeh je dremao,
neke reči i pesmu spremao,
dok se ne probudi
novu notu izrodi

Tu, kraj Vile, oči se setile
krvi što jeste poslednji
i prvi smisao koji nisam
otpisao ni dok sam pisao

To je osmeh!
On tera podsmeh
dežurnih a patronažnih
sestara i tupih šestara

Pozitivna plovidba
u zemlji bez kormila,
tu, gde korito uguši Vilu,
tu, baš, tu stanuje osmeh

Tako zalepljen za beton
iako ne zaslepljen
materijalnim svetom,
druži se sa psetom
daleko iskrenijim
od ljudi budji punih

Sad bi osmeh
da utone u san,
jer, dugačak je
sutra dan, borba
neprestana a ona
jeste svrstana na
strani namrštenih.

Gary Bramil 11/6/25.