Duh

Probudio me

glas koji to nije

Probudio me

zagrljaj koji

samo što nije

U tišini noći

groblja starog

ptice su pojale

napojivši mi 

pesmom

umornu dušu

Učinio mi se

glas, što šaptaj

nije, što reči lije

poput čarolije:

Volim te!

Izmedju redova

prepoznao sam

reči što fališe,

maštu raspališe

Tata!

Znoj utopi suze,

sjedinivši ludilo

i svo to bunilo

usamljenog ptića

To sam ja!

Tvoj tonalitet!

Oterao sam glas

štipajući prekidač

koji posta' okidač

monologa u osami

Hor sa grana utihnu

ko po naredjenju,

u cik zore dok se

misli moje bore

Smeh rasani ono

što rastavi, no sastavi

novim suncem jednu

pesmu naštinu, u sebi:

Sine, tu sam! Znaš?

Probudjen, za tebe!

Porazgovarajmo,

o svemu, bez reči, 

Pesmom. 

Ti si!

Znam ja to! 

Nijedna žena nije,

one su zauzete 

kurvanjem, a, takve

ne žive u mislima

mojim, niko, no ti,

ljubavi, krvi, jedina.

Sanjao sam

svog oca i sina,

a sebe kao duha

što lebdi poput 

pesme, do srca,

njihovih, duša mojih.

Gary Bramil 14/7/25.