...i tad Marger ugleda Sunce

Tih je dana lilo,

bezobrazno

Tri je dana snilo

snove u mraku kućice

Palilula oka

nije sklopila,

brinula je za

podrum i poplavu

Čair je cvrkutao,

lomili su ga vetrovi,

no, navikao je on,

na struju, u osami

Tvrdjava se osmehnula

zgrabivši rukama

pesmu ptica

što joj suze boje

Nišavu je grlila reka,

i to tek neka,

reka, gabrovačka,

spoznavši majku

Kej je pisao pesmu,

Šabijevim glasom

popunivši usamljene

klupice na promaji

I tad, Marger

ugleda Sunce

što mu obraz

rastamniči

Marger se probudi

ugostivši korake

zalutalih persona

što ih zaboravi život

I, baš tada,

Marger se rasani,

u osami on reči ljušti,

spremajući zimnicu...

...osmehom sunca,

jedinog, tu, u blizini

Tih je dana lilo,

bezobrazno!

Tri je dana snilo

na minusu, u tami

Dok Marger spava,

Sunce se usudi

da mu u zagrljaj

skoči, naštinu

Marger je živ,

usamljen on piše!

Marger je živ,

uramljen no diše!

Gary Bramil 4/10/25.